Правноснажном пресудом, применом материјалног права из одредби Закона о раду и Закона о облигационим односима, наведеним у образложењу нижестепених пресуда и применом правила о терету доказивања из члана 231. ЗПП, одбијен је тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете, коју тужиља тврди да је претпела као последицу рада код туженог, јер није доказала постојање узрочно-последичне везе између посла који је обављала и штете коју је претрпела. Наиме, из утврђеног чињеничног стања, пре свега налаза и мишљења судског вештака неуропсихијатра је утврђено да се тужиља лечи од неорганске психозе и поремећаја расположења, што представља хронични душевни поремећај који није узрокован органским обољењем и представља трајну болест, да се наведени психички поремећај јавио услед комбинације биолошких, психолошких и социјалних чинилаца, да се социјални чинилац између осталог односи на рад код туженог, али да се не може прецизно утврдити у ком проценту је рад тужиље код туженог довео до болести, имајући у виду комбинацију узрока обољења.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да су нижестепене пресуде у складу са праксом ревизијског суда и правним ставовима израженим у одлукама Врховног суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Тужиља није уз ревизију доставила правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом, као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Поред наведеног, ревизијом се оспорава оцена доказа и правилно утврђено чињенично стање, што не представља разлог за примену института изузетне дозвољености ревизије.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, бр. 72/2011…10/2023, у даљем тексту: ЗПП) одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5, у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 20.07.2020. године. Поднеском од 27.12.2021. године тужба је преиначена повећањем тужбеног захтева на износ од 1.225.000,00 динара. На дан преиначења тужбе 1 евро је, према средњем курсу НБС, износио 117,5793 динара, па вредност предмета спора представља динарску противвредност 10.418,50 евра.

Како у конкретном случају вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан преиначења тужбе, то ревизија тужиље није дозвољена, у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић