Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, na osnovu članova 403. stav 1. tačka 2. i 404. ZPP, zbog potrebe razmatranja pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja aktuelne sudske prakse sudova u Republici Srbiji.

Revizija je dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao presudu u pobijanom delu u smislu člana 408. tog zakona i utvrdio da je revizija neosnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog AD „Železnice Srbije“ do kraja avgusta 2015. godine. Posle statusne promene poslodavca, tužilac je nastavio da radi kod tuženog AD „Srbija Kargo“, na osnovu zaključenog Aneksa ugovora o radu krajem avgusta 2015. godine. Tužiocu u spornom periodu nisu isplaćivane naknade koje su predmet tužbenog zahteva, a Kolektivni ugovori tuženog „Železnice Srbije“ od 30.11.2002. godine, njegov Aneks od 26.07.2006. godine i Kolektivni ugovor od 24.03.2015. godine ne sadrže regulativu na osnovu koje bi se mogla utvrditi visina pripadajućih iznosa za ova prava iz radnog odnosa. Visinu spornog potraživanja sud je utvrdio na osnovu obračuna veštaka ekonomsko finansijske struke, koji je nalaz izradio sa polazištem na kriterijume iz Kolektivnog ugovora tuženog „Železnice Srbije“ objavljenog u „Službenom glasniku RS“ br. 37/95 ... 7/00.

Prvostepeni sud odluku o obavezi tuženih da tužiocu isplati sporne naknade za vremenski period od januara meseca 2015. godine do avgusta meseca 2015. godine, zasniva na odredbama člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14), iskazujući stanovište da je obaveza tuženog „Srbija Kargo“, kao poslodavca sledbenika solidarna po odredbama članova 147. – 152. Zakona o radu, te člana 489. stav 1. tačka 1. i stav 2. i člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima.

Drugostepeni sud ne prihvata kao pravilnu primenu materijalnog prava na kojoj je prvostepeni sud zasnovao odluku u pogledu postojanja solidarne obaveze tuženog „Srbija Kargo“, za vremenski period dok je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“. Po stanovištu tog suda, plan podele AD „Železnice Srbije“, na osnovu koga su to privredno društvo, kao društvo prenosilac i novoosnovana tri privredna društva, kao društva sticaoci, među kojima je i tuženi „Srbija Kargo“, potpisali Protokol 24.06.2016. godine, ne sadrži popis preuzetih obaveza i način na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti. Obaveza nastala pre statusne promene nije preneta u imovinu tuženog „Srbija Kargo“ Beograd, već je ostala u imovini društva prenosioca i iskazana je u početnom bilansu tog društva kao „dugoročna rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno „ostale kratkoročne obaveze“.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u delu kojim je traženo obavezivanje tuženog „Srbija Kargo“, da solidarno sa tuženim „Železnice Srbije“ isplati sporno potraživanje za vremenski period od januara 2015. godine zaključno sa avgustom 2015. godine.

Protokol zaključen dana 24.06.2016. godine između društva prenosioca i društava sticalaca ima značaj ugovora predviđenog u odeljku V Plana podele tuženog društva prenosioca, tako da je sporno novčano potraživanje nastalo pre njegove statusne promene ostalo obaveza tog tuženog, a solidarna obaveza tuženog društva sticaoca ne postoji u smislu člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima, jer nema razlike u vrednosti imovine koja mu je preneta i obaveza koje je preuzeo.

Okolnost da je tuženi „Srbija Kargo“ preuzeo tužioca i sa njim zaključio Aneks ugovora o radu, ne znači da je na taj način preuzeo i sve obaveze tužiočevog ranijeg poslodavca – društva prenosioca, po osnovu radnog odnosa nastale pre statusne promene. Zaključenje Aneksa ugovora o radu predstavlja realizaciju zakonske obaveze da se tužilac zadrži u radnom odnosu, u skladu sa članovima 147. – 151. Zakona o radu. Međutim, ovim zakonskim odredbama nije propisano da se na taj način preuzimaju i obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenom iz njihovog pravnog odnosa.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković