Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је преиначена првостепена пресуда, тужилац је благовремено изјавио ревизију, на основу чланова 403. став 1. тачка 2. и 404. ЗПП, због потребе разматрања питања у интересу равноправности грађана и уједначавања актуелне судске праксе судова у Републици Србији.

Ревизија је дозвољена на основу одредбе члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23), па је Врховни суд испитао пресуду у побијаном делу у смислу члана 408. тог закона и утврдио да је ревизија неоснована.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог АД „Железнице Србије“ до краја августа 2015. године. После статусне промене послодавца, тужилац је наставио да ради код туженог АД „Србија Карго“, на основу закљученог Анекса уговора о раду крајем августа 2015. године. Тужиоцу у спорном периоду нису исплаћиване накнаде које су предмет тужбеног захтева, а Колективни уговори туженог „Железнице Србије“ од 30.11.2002. године, његов Анекс од 26.07.2006. године и Колективни уговор од 24.03.2015. године не садрже регулативу на основу које би се могла утврдити висина припадајућих износа за ова права из радног односа. Висину спорног потраживања суд је утврдио на основу обрачуна вештака економско финансијске струке, који је налаз израдио са полазиштем на критеријуме из Колективног уговора туженог „Железнице Србије“ објављеног у „Службеном гласнику РС“ бр. 37/95 ... 7/00.

Првостепени суд одлуку о обавези тужених да тужиоцу исплати спорне накнаде за временски период од јануара месеца 2015. године до августа месеца 2015. године, заснива на одредбама члана 118. став 1. тачке 5. и 6. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 75/14), исказујући становиште да је обавеза туженог „Србија Карго“, као послодавца следбеника солидарна по одредбама чланова 147. – 152. Закона о раду, те члана 489. став 1. тачка 1. и став 2. и члана 505. став 1. тачка 2. Закона о привредним друштвима.

Другостепени суд не прихвата као правилну примену материјалног права на којој је првостепени суд засновао одлуку у погледу постојања солидарне обавезе туженог „Србија Карго“, за временски период док је тужилац био у радном односу код туженог „Железнице Србије“. По становишту тог суда, план поделе АД „Железнице Србије“, на основу кога су то привредно друштво, као друштво преносилац и новооснована три привредна друштва, као друштва стицаоци, међу којима је и тужени „Србија Карго“, потписали Протокол 24.06.2016. године, не садржи попис преузетих обавеза и начин на који ће се њихов пренос и реализација извршити. Обавеза настала пре статусне промене није пренета у имовину туженог „Србија Карго“ Београд, већ је остала у имовини друштва преносиоца и исказана је у почетном билансу тог друштва као „дугорочна резервисања“ за судске спорове, односно „остале краткорочне обавезе“.

По оцени Врховног суда, неосновано се ревизијом указује да је другостепени суд погрешно применио материјално право, када је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев у делу којим је тражено обавезивање туженог „Србија Карго“, да солидарно са туженим „Железнице Србије“ исплати спорно потраживање за временски период од јануара 2015. године закључно са августом 2015. године.

Протокол закључен дана 24.06.2016. године између друштва преносиоца и друштава стицалаца има значај уговора предвиђеног у одељку V Плана поделе туженог друштва преносиоца, тако да је спорно новчано потраживање настало пре његове статусне промене остало обавеза тог туженог, а солидарна обавеза туженог друштва стицаоца не постоји у смислу члана 505. став 1. тачка 2. Закона о привредним друштвима, јер нема разлике у вредности имовине која му је пренета и обавеза које је преузео.

Околност да је тужени „Србија Карго“ преузео тужиоца и са њим закључио Анекс уговора о раду, не значи да је на тај начин преузео и све обавезе тужиочевог ранијег послодавца – друштва преносиоца, по основу радног односа настале пре статусне промене. Закључење Анекса уговора о раду представља реализацију законске обавезе да се тужилац задржи у радном односу, у складу са члановима 147. – 151. Закона о раду. Међутим, овим законским одредбама није прописано да се на тај начин преузимају и обавезе послодавца претходника према запосленом из њиховог правног односа.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић