Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je preko punomoćnika izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka. Punomoćniku tuženog je revizija uručena shodno članu 141. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da je revizija tužilje delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 22.02.2008. godine na neodređeno vreme na poslovima „...“ u „...“. Upozorena je o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu 08.09.2009. godine, a rešenjem od 23.09.2009. godine otkazan joj je ugovor o radu. U rešenju je naznačeno da je svojom krivicom učinila teže povrede radne obaveze i radne discipline propisane Zakonom o radu – član 179. stav 1. tač. 2. i 3. i Kolektivnim ugovorom tuženog i tački 11.3 i 11.3.1, iz razloga što je uvidom u evidenciju o prisutnosti zaposlena na radnom mestu za period od 01.06.2009. do 31.08.2009. godine utvrđeno da je tužilja često kasnila na posao i da je često odlazila pre kraja radnog vremena sa tačno navedenim datumima kada se to dogodilo. Radno vreme tužilje je bilo od 10,00 do 18,00 časova. Dalje, tužilji je stavljeno na teret da je u radu pokazivala nezainteresovanost i neprofesionalni odnos prema spoljnim saradnicima, kao i prema kolegama na poslu, da je u toku rada koristila dve mreže i to jednu mrežu namenjenu zaposlenima, a drugu namenjenu eksternim posetiocima „...“. Ostavila je kompjuter uključen po odlasku sa posla nezaključan i bez nadzora čime je kršila mrežu bezbednosti u korišćenju IT resursa i dovodila u opasnost da poslodavac trpi štetu. Na teret joj je stavljeno i da je bila neprimereno obučena na radnom mestu, a u situacijama kada je kasnila na posao se javljala rukovodiocu. Tužilja je mogla da koristi rad kod kuće. Dalje je utvrđeno da je Kolektivnim ugovorom tuženog u tački 11. alineja 8 propisano da neopravdano odsustvo sa rada ili neopravdano kašnjenje dva puta u mesecu dužem od 30 minuta predstavlja razlog za prestanak radnog odnosa ali da time nije obuhvaćena radnja napuštanja radnog mesta pre isteka radnog vremena.

Ocenjujući razloge za otkaz ugovora o radu, prvostepeni sud je utvrdio da nema dokaza da je tužilja neopravdano kasnila na posao i to dva puta duže od 30 minuta. Tuženi nije pružio dokaze za suprotno. Kolektivni ugovor tuženog ne navodi kao razlog za otkaz raniji izlazak sa posla. Tužilja tvrdi da je kasnila na posao zato što je istovremeno radila na određenim projektima. Shodno tome, prvostepeni sud je utvrdio da je Kolektivni ugovor u tački 1. alineja 8 propisao da je razlog za prestanak radnog odnosa kašnjenje dva puta u mesecu dužem od 30 minuta, pa kako tužilja nije kasnila više od 30 minuta u naznačenom periodu, to nisu ispunjeni uslovi da joj se po tom osnovu donese rešenje o prestanku radnog odnosa. Što se tiče drugih povreda radnih dužnosti, prvostepeni sud zaključuje da isti navodi nisu dokazani (da je tužilja pokazala nezainteresovanost i neprofesionalni odnos prema kolegama i spoljnim saradnicima, da nije dokazano da tužilja nije izvršavala radne zadatke kao i na okolnost konfliktnog odnosa tužilje sa kolegama). Tužilja kao i ostali radnici su bili zaduženi sa laptopom koji su mogli da nose kući kako bi odradili poslove, pa kako tuženi nije dokazao da je tužilja ostavila nezaključan kompjuter nakon odlaska sa posla jer ga nije nosila sa sobom, to time nije dokazao tvrdnju da je ostavljanjem nezaključanog kompjutera mogla za tuženu nastupiti šteta. U pogledu neprimerenog oblačenja providne garderobe i suviše kratkih suknji prvostepeni sud nalazi da taj otkazni razlog nije opravdan, jer tužilja je, što potvrđuje i sve to svedok BB, bila zadužena za izbor uniforme, odnosno adekvatne garderobe, kako za sebe tako i za ostale zaposlene, a koju garderobu je nosila, pa obzirom da tuženi nije pružio dokaz da je tužilja bila opomenuta za neadekvatno oblačenje, to sud nalazi da ne postoji ni ta povreda radne obaveze. Stoga je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje u pogledu poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na radno mesto osnovan, a delimično je usvojio tužbeni zahtev vezano za naknadu štete nalazeći da je jedno vreme tužilja radila u robnoj kući, a i da nije imala dokaz da se prijavila Službi za zapošljavanje pa je u tom smislu dosudio 50% od traženog iznosa. U pogledu zahteva za uplatu zdravstvenog osiguranja za slučaj nezaposlenosti sud je našao da je tužba u tom delu neuredna, pa je istu i odbacio.

Drugostepeni sud je nakon otvorene rasprave izvršio ocenu dokaza i utvrdio da tužilja u periodu od 12. juna do 28. avgusta 2009. godine dolazila na posao sa zakašnjenjem od 10 do 26 minuta, a da iako je Kolektivnim ugovorom propisano da kašnjenje dva puta mesečno 30 minuta predstavlja osnov za otkaz ugovora o radu, da ovakvo kašnjenje tužilje predstavlja povredu radne discipline jer se može svrstati u uporno i neopravdano izostajanje sa rada koje može ishodovati prestanak radnog odnosa, tj. otkaz ugovora o radu. Tužilja, za dane kada je kasnila, nije imala odobrenje neposrednog rukovodioca za kasniji dolazak na posao, pa kako se radi o više dana, to se isto može okarakterisati kao uporno kašnjenje. U konkretnom slučaju dovoljno je da se utvrdi da je tužilja učinila jednu od više povreda koje se stavljaju na teret da bi rešenje bilo zakonito. Kako proizilazi da je tužilja učinila povredu radne obaveze vezano za kašnjenje na posao, a što je u suprotnosti i sa Kolektivnim ugovorom tačkom 11.3 i tačka 2. alineja 3, to je drugostepeni sud našao da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan i odlučio kao u izreci presude.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Pri ovako činjenično-pravnoj situaciji pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan.

Naime, prema članu 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu propisano je da zaposlenom može prestati radni odnos zbog povrede radne obaveze. Modaliteti povrede radne obaveze mogu biti propisane Kolektivnim ugovorom, a šta se smatra povredom radnih obaveza može biti uneto i u ugovor o radu. U ovom slučaju Kolektivnim ugovorom tuženog u tački 11. alineja 8 propisano je da je neopravdano odsustvo sa rada i neopravdano kašnjenje dva puta u mesecu dužem od 30 minuta može dovesti do prestanka radnog odnosa, tj. otkaza ugovora o radu. Naznačena norma (čija sadržina je uneta i u ugovor o radu koji je zaključen između tužilje i tuženog) eksplicitno predviđa da se pod povredom podrazumeva neopravdani izostanak dva puta u roku od 30 dana više od 30 minuta. U periodu koji se tužilji stavlja na teret da je kasnila na posao, nijedno kašnjenje nije bilo više od 30 minuta iako je kašnjenja bilo više. Ako Kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu nije predviđen otkaz ugovora o radu za kašnjenje za dolazak na posao kraće od 30 minuta, onda ni tuženi nije mogao da tumači odredbu strožije nego što je propisano. Kod ovakvog ponašanja tužilje u vezi kašnjenja u dolasku i ranijeg odlaska sa posla, tuženi je mogao da izrekne neku blažu sankciju tužilji, ali ne i meru prestanka radnog odnosa. Pogrešno zaključuje drugostepeni sud kada više kašnjenje kraćim od 30 minuta smatra da se može upodobiti povredama radne discipline kao upornim činom i kao osnovom za prestanak radnog odnosa. Proizilazi da drugostepeni sud takvim zaključkom nadomeštava neispunjenje uslova kašnjenjem na posao (dva puta mesečno dužem od 30 minuta) predviđenim Pravilnikom i ugovorom o radu kao osnovom za prestanak radnog odnosa. Takav zaključak drugostepenog suda nije pravilan, jer dati razlozi nisu dovoljno potkrepljeni pravnom argumentacijom da bi se mogli prihvatiti. U pogledu ostalih povreda radnih obaveza koje se tužilji stavljaju na teret pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da iste povrede nisu dokazane od strane tuženog.

Pravilno je prvostepeni sud utvrdio i visinu traženog novčanog iznosa koji potražuje tužilja. Tužilji pripada na ime naknade iznos od 2.469.599,05 dinara jer je tužilja jedno vreme, nakon otkaza, radila u ... (od 01.06. do 31.08.2010. godine) i ... (od 01.02. do 03.04.2015. godine) i time umanjila štetu, ali je propustila da se blagovremeno prijavi kod Nacionalne službe za zapošljavanje i tako ostvari odgovarajuću naknadu. To je njen propust pa prvostepeni sud pravilno nalazi da postoji njena odgovornost i utvrđeni doprinos nastanku visine štete.

U odnosu na potvrđujući deo drugostepene presude pravilno je Apelacioni sud odlučio kada je žalbu tužilje odbio kao neosnovanu (stav 1. izreke) u svemu prihvatajući razloge koje je dao prvostepeni sud i kada je žalbu tužilje odbacio (stav 6. izreke, vezano za stav 3. i 4. izreke prvostepene presude) jer je tužilja uspela u sporu pa stoga nema pravni interes izjavljivanja žalbe na taj deo.

Prvostepeni sud je pravilno opredelio i troškove postupka koji pripadaju tužilji shodno AT i TT.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. i člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Tužilji pripadaju i troškovi revizijskog postupka u skladu sa čl. 154. i 165. stav 2. ZPP i to: za stručni sastava revizije od 33.000,00 dinara, na ime takse za reviziju iznos od 24.920,00 dinara i na ime takse za odluku iznos od 37.380,00 dinara, što sve ukupno čini iznos od 99.300,00 dinara, a sve shodno važećoj AT i Zakonu o sudskim taksama.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić