Против правноснажне другостепене пресуде, тужиља је преко пуномоћника изјавила благовремену и дозвољену ревизију због погрешне примене материјалног права и битне повреде одредаба парничног поступка. Пуномоћнику туженог је ревизија уручена сходно члану 141. ЗПП.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11... 55/14) и утврдио да је ревизија тужиље делимично основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била запослена код туженог на основу уговора о раду од 22.02.2008. године на неодређено време на пословима „...“ у „...“. Упозорена је о постојању разлога за отказ уговора о раду 08.09.2009. године, а решењем од 23.09.2009. године отказан јој је уговор о раду. У решењу је назначено да је својом кривицом учинила теже повреде радне обавезе и радне дисциплине прописане Законом о раду – члан 179. став 1. тач. 2. и 3. и Колективним уговором туженог и тачки 11.3 и 11.3.1, из разлога што је увидом у евиденцију о присутности запослена на радном месту за период од 01.06.2009. до 31.08.2009. године утврђено да је тужиља често каснила на посао и да је често одлазила пре краја радног времена са тачно наведеним датумима када се то догодило. Радно време тужиље је било од 10,00 до 18,00 часова. Даље, тужиљи је стављено на терет да је у раду показивала незаинтересованост и непрофесионални однос према спољним сарадницима, као и према колегама на послу, да је у току рада користила две мреже и то једну мрежу намењену запосленима, а другу намењену екстерним посетиоцима „...“. Оставила је компјутер укључен по одласку са посла незакључан и без надзора чиме је кршила мрежу безбедности у коришћењу ИТ ресурса и доводила у опасност да послодавац трпи штету. На терет јој је стављено и да је била непримерено обучена на радном месту, а у ситуацијама када је каснила на посао се јављала руководиоцу. Тужиља је могла да користи рад код куће. Даље је утврђено да је Колективним уговором туженог у тачки 11. алинеја 8 прописано да неоправдано одсуство са рада или неоправдано кашњење два пута у месецу дужем од 30 минута представља разлог за престанак радног односа али да тиме није обухваћена радња напуштања радног места пре истека радног времена.

Оцењујући разлоге за отказ уговора о раду, првостепени суд је утврдио да нема доказа да је тужиља неоправдано каснила на посао и то два пута дуже од 30 минута. Тужени није пружио доказе за супротно. Колективни уговор туженог не наводи као разлог за отказ ранији излазак са посла. Тужиља тврди да је каснила на посао зато што је истовремено радила на одређеним пројектима. Сходно томе, првостепени суд је утврдио да је Колективни уговор у тачки 1. алинеја 8 прописао да је разлог за престанак радног односа кашњење два пута у месецу дужем од 30 минута, па како тужиља није каснила више од 30 минута у назначеном периоду, то нису испуњени услови да јој се по том основу донесе решење о престанку радног односа. Што се тиче других повреда радних дужности, првостепени суд закључује да исти наводи нису доказани (да је тужиља показала незаинтересованост и непрофесионални однос према колегама и спољним сарадницима, да није доказано да тужиља није извршавала радне задатке као и на околност конфликтног односа тужиље са колегама). Тужиља као и остали радници су били задужени са лаптопом који су могли да носе кући како би одрадили послове, па како тужени није доказао да је тужиља оставила незакључан компјутер након одласка са посла јер га није носила са собом, то тиме није доказао тврдњу да је остављањем незакључаног компјутера могла за тужену наступити штета. У погледу непримереног облачења провидне гардеробе и сувише кратких сукњи првостепени суд налази да тај отказни разлог није оправдан, јер тужиља је, што потврђује и све то сведок ББ, била задужена за избор униформе, односно адекватне гардеробе, како за себе тако и за остале запослене, а коју гардеробу је носила, па обзиром да тужени није пружио доказ да је тужиља била опоменута за неадекватно облачење, то суд налази да не постоји ни та повреда радне обавезе. Стога је закључио да је тужбени захтев тужиље у погледу поништаја решења о отказу уговора о раду и враћања на радно место основан, а делимично је усвојио тужбени захтев везано за накнаду штете налазећи да је једно време тужиља радила у робној кући, а и да није имала доказ да се пријавила Служби за запошљавање па је у том смислу досудио 50% од траженог износа. У погледу захтева за уплату здравственог осигурања за случај незапослености суд је нашао да је тужба у том делу неуредна, па је исту и одбацио.

Другостепени суд је након отворене расправе извршио оцену доказа и утврдио да тужиља у периоду од 12. јуна до 28. августа 2009. године долазила на посао са закашњењем од 10 до 26 минута, а да иако је Колективним уговором прописано да кашњење два пута месечно 30 минута представља основ за отказ уговора о раду, да овакво кашњење тужиље представља повреду радне дисциплине јер се може сврстати у упорно и неоправдано изостајање са рада које може исходовати престанак радног односа, тј. отказ уговора о раду. Тужиља, за дане када је каснила, није имала одобрење непосредног руководиоца за каснији долазак на посао, па како се ради о више дана, то се исто може окарактерисати као упорно кашњење. У конкретном случају довољно је да се утврди да је тужиља учинила једну од више повреда које се стављају на терет да би решење било законито. Како произилази да је тужиља учинила повреду радне обавезе везано за кашњење на посао, а што је у супротности и са Колективним уговором тачком 11.3 и тачка 2. алинеја 3, то је другостепени суд нашао да је тужбени захтев тужиље неоснован и одлучио као у изреци пресуде.

Према становишту Врховног касационог суда, основано се ревизијом тужиље указује да је другостепени суд погрешно применио материјално право.

При овако чињенично-правној ситуацији правилно је првостепени суд закључио да је тужбени захтев тужиље делимично основан.

Наиме, према члану 179. став 1. тачка 2. Закона о раду прописано је да запосленом може престати радни однос због повреде радне обавезе. Модалитети повреде радне обавезе могу бити прописане Колективним уговором, а шта се сматра повредом радних обавеза може бити унето и у уговор о раду. У овом случају Колективним уговором туженог у тачки 11. алинеја 8 прописано је да је неоправдано одсуство са рада и неоправдано кашњење два пута у месецу дужем од 30 минута може довести до престанка радног односа, тј. отказа уговора о раду. Назначена норма (чија садржина је унета и у уговор о раду који је закључен између тужиље и туженог) експлицитно предвиђа да се под повредом подразумева неоправдани изостанак два пута у року од 30 дана више од 30 минута. У периоду који се тужиљи ставља на терет да је каснила на посао, ниједно кашњење није било више од 30 минута иако је кашњења било више. Ако Колективним уговором и уговором о раду није предвиђен отказ уговора о раду за кашњење за долазак на посао краће од 30 минута, онда ни тужени није могао да тумачи одредбу строжије него што је прописано. Код оваквог понашања тужиље у вези кашњења у доласку и ранијег одласка са посла, тужени је могао да изрекне неку блажу санкцију тужиљи, али не и меру престанка радног односа. Погрешно закључује другостепени суд када више кашњење краћим од 30 минута сматра да се може уподобити повредама радне дисциплине као упорним чином и као основом за престанак радног односа. Произилази да другостепени суд таквим закључком надомештава неиспуњење услова кашњењем на посао (два пута месечно дужем од 30 минута) предвиђеним Правилником и уговором о раду као основом за престанак радног односа. Такав закључак другостепеног суда није правилан, јер дати разлози нису довољно поткрепљени правном аргументацијом да би се могли прихватити. У погледу осталих повреда радних обавеза које се тужиљи стављају на терет правилно су закључили нижестепени судови да исте повреде нису доказане од стране туженог.

Правилно је првостепени суд утврдио и висину траженог новчаног износа који потражује тужиља. Тужиљи припада на име накнаде износ од 2.469.599,05 динара јер је тужиља једно време, након отказа, радила у ... (од 01.06. до 31.08.2010. године) и ... (од 01.02. до 03.04.2015. године) и тиме умањила штету, али је пропустила да се благовремено пријави код Националне службе за запошљавање и тако оствари одговарајућу накнаду. То је њен пропуст па првостепени суд правилно налази да постоји њена одговорност и утврђени допринос настанку висине штете.

У односу на потврђујући део другостепене пресуде правилно је Апелациони суд одлучио када је жалбу тужиље одбио као неосновану (став 1. изреке) у свему прихватајући разлоге које је дао првостепени суд и када је жалбу тужиље одбацио (став 6. изреке, везано за став 3. и 4. изреке првостепене пресуде) јер је тужиља успела у спору па стога нема правни интерес изјављивања жалбе на тај део.

Првостепени суд је правилно определио и трошкове поступка који припадају тужиљи сходно АТ и ТТ.

Имајући у виду напред изнето, Врховни касациони суд је на основу члана 416. став 1. и члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Тужиљи припадају и трошкови ревизијског поступка у складу са чл. 154. и 165. став 2. ЗПП и то: за стручни састава ревизије од 33.000,00 динара, на име таксе за ревизију износ од 24.920,00 динара и на име таксе за одлуку износ од 37.380,00 динара, што све укупно чини износ од 99.300,00 динара, а све сходно важећој АТ и Закону о судским таксама.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић