Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23- drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu u privremenim institucijama Kosova i Metohije, u Okružnom zatvoru u ... Rešenjem Ministarstva pravde RS, Uprave za izvršenje zavodskih sankcija od 29.04.2008. godine, preuzet je u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine. Prema Zaključku Vlade RS broj 112-1619/2008-2 od 17.04.2008. godine, proizlazi da se položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama na Kosovu i Metohiji upodobljava položaju državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji je delokrug preuzeo drugi organ. Po donošenju navedenog rešenja, tužilac nije bio raspoređen niti je njegov položaj upodobljen položaju državnih službenika i nameštenika, jer nisu postojala radna mesta na koja bi mogao biti raspoređen. Visina dosuđenog iznosa jubilarne nagrade utvrđena je prema prosečnoj zaradi po zaposlenom u Republici Srbiji za decembar 2017. godine. Kako je tužilac dana 15.05.2018. godine, napunio deset godina radnog staža kod tužene i time ostvario pravo na jubilarnu nagradu, to je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je prihvatajući činjenično stanje kao pravilno i potpuno utvrđeno, našao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Drugostepeni sud je našao da se radi pravu o kom odlučuje rukovodilac organa, pa kako tužilac nije pružio dokaze da se eventualno obraćao zahtevom za isplatu jubilarne nagrade, odnosno tužbom zbog „ćutanja administracije“ u slučaju neodlučivanja po tom zahtevu, to mu ovo pravo ne pripada. Sa navedenih razloga, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se navodima revizije ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 120. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 113/17), propisano je da se opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može utvrditi pravo na jubilarnu nagradu.

Odredbom člana 44. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“ br. 25/15 … 34/18), propisano je da zaposleni ima pravo na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji, prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini, u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, s tim što se visina novčane nagrade uvećava za 25% pri svakom narednom ostvarenju tog prava, tako da se za 10 godina rada u radnom odnosu isplaćuje u visini mesečne prosečne zarade, bez poreza i doprinosa.

Polazeći od navedenih zakonskih normi, jubilarna nagrada se isplaćuje zaposlenom u slučaju kada ostvari određeni broj godina rada kod poslodavca. To znači da pravo na jubilarnu nagradu zaposleni ostvaruje radom u radnom odnosu. U konkretnom slučaju, tužilac nakon preuzimanja u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine nije radio, jer je ostao neraspoređena iz razloga što nije postojalo radno mesto na kome bi mogao da obavlja rad. U situaciji kada tužilac nije radno angažovan, sledi da nije u mogućnosti da ostvari pravo na jubilarnu nagradu, pošto Poseban kolektivni ugovor za državne organe to pravo predviđa za godine rada provedene u radnom odnosu u državnom organu, a tužilac, od dana preuzimanja 15.05.2008. godine, nije radio.

Neosnovani su navodi revizije da tužiocu pravo na jubilarnu nagradu pripada kao licu koje je u radnom odnosu kod poslodavca. Ovo iz razloga što odredba člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/15...34/18), jasno i nedvosmisleno propisuje pravo zaposlenog na jubilarnu novčanu nagradu za 10 godina rada u radnom odnosu. Dakle, nije dovoljno da zaposleni bude u radnom odnosu kod poslodavca, jer bi se u tom slučaju pravo na isplatu jubilarne novčane nagrade vezivalo samo za radni odnos, što ovde nije slučaj, pošto je pored radnog odnosa potrebno, odnosno zakonom propisano, da zaposleni i radi, a to ovde nije slučaj, jer tužilac ne radi. Preuzimanje na osnovu Zaključka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odnosa što je jasno iz sadržaja Zaključka kojim je određen samo fiksni iznos naknade plate, bez obračunavanja minulog rada. Iz navedenih razloga neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 165. u vezi člana 153. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud nije odlučivao o zahtevu tužioca za oslobađanje od plaćanja sudske takse na reviziju, budući da odluku o tome, saglasno odredbi člana 10. stav 2. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, broj 28/94 ... 95/18), donosi prvostepeni sud.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković