Против правноснажне другостепене пресуде тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23- други закон) – у даљем тексту: ЗПП и утврдио да ревизија тужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 407. став 1. ЗПП, због којих се ревизија може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу у привременим институцијама Косова и Метохије, у Окружном затвору у ... Решењем Министарства правде РС, Управе за извршење заводских санкција од 29.04.2008. године, преузет је у Управу за извршење заводских санкција почев од 15.05.2008. године. Према Закључку Владе РС број 112-1619/2008-2 од 17.04.2008. године, произлази да се положај лица која су била запослена у привременим институцијама на Косову и Метохији уподобљава положају државних службеника и намештеника који су радили у органима који су укинути, а чији је делокруг преузео други орган. По доношењу наведеног решења, тужилац није био распоређен нити је његов положај уподобљен положају државних службеника и намештеника, јер нису постојала радна места на која би могао бити распоређен. Висина досуђеног износа јубиларне награде утврђена је према просечној заради по запосленом у Републици Србији за децембар 2017. године. Како је тужилац дана 15.05.2018. године, напунио десет година радног стажа код тужене и тиме остварио право на јубиларну награду, то је првостепени суд усвојио тужбени захтев.

Другостепени суд је прихватајући чињенично стање као правилно и потпуно утврђено, нашао да је првостепени суд погрешно применио материјално право. Другостепени суд је нашао да се ради праву о ком одлучује руководилац органа, па како тужилац није пружио доказе да се евентуално обраћао захтевом за исплату јубиларне награде, односно тужбом због „ћутања администрације“ у случају неодлучивања по том захтеву, то му ово право не припада. Са наведених разлога, другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован.

По оцени Врховног суда, неосновано се наводима ревизије указује на погрешну примену материјалног права.

Одредбом члана 120. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 113/17), прописано је да се општим актом, односно уговором о раду може утврдити право на јубиларну награду.

Одредбом члана 44. став 1. тачка 1. Посебног колективног уговора за државне органе („Службени гласник РС“ бр. 25/15 … 34/18), прописано је да запослени има право на јубиларну новчану награду у висини месечне просечне зараде без пореза и доприноса по запосленом у Републици Србији, према објављеном податку органа надлежног за послове статистике за последњи месец у претходној календарској години, у односу на календарску годину у којој се јубиларна награда остварује, с тим што се висина новчане награде увећава за 25% при сваком наредном остварењу тог права, тако да се за 10 година рада у радном односу исплаћује у висини месечне просечне зараде, без пореза и доприноса.

Полазећи од наведених законских норми, јубиларна награда се исплаћује запосленом у случају када оствари одређени број година рада код послодавца. То значи да право на јубиларну награду запослени остварује радом у радном односу. У конкретном случају, тужилац након преузимања у Управу за извршење заводских санкција почев од 15.05.2008. године није радио, јер је остао нераспоређена из разлога што није постојало радно место на коме би могао да обавља рад. У ситуацији када тужилац није радно ангажован, следи да није у могућности да оствари право на јубиларну награду, пошто Посебан колективни уговор за државне органе то право предвиђа за године рада проведене у радном односу у државном органу, а тужилац, од дана преузимања 15.05.2008. године, није радио.

Неосновани су наводи ревизије да тужиоцу право на јубиларну награду припада као лицу које је у радном односу код послодавца. Ово из разлога што одредба члана 44. став 1. Посебног колективног уговора за државне органе (''Службени гласник РС'', бр. 25/15...34/18), јасно и недвосмислено прописује право запосленог на јубиларну новчану награду за 10 година рада у радном односу. Дакле, није довољно да запослени буде у радном односу код послодавца, јер би се у том случају право на исплату јубиларне новчане награде везивало само за радни однос, што овде није случај, пошто је поред радног односа потребно, односно законом прописано, да запослени и ради, а то овде није случај, јер тужилац не ради. Преузимање на основу Закључка Владе не подразумева остваривање свих права из радног односа што је јасно из садржаја Закључка којим је одређен само фиксни износ накнаде плате, без обрачунавања минулог рада. Из наведених разлога неосновани су наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Имајући у виду изложено, Врховни суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Како је ревизија тужиоца одбијена као неоснована, одбијен је његов захтев за накнаду трошкова ревизијског поступка, па је на основу члана 165. у вези члана 153. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Врховни суд није одлучивао о захтеву тужиоца за ослобађање од плаћања судске таксе на ревизију, будући да одлуку о томе, сагласно одредби члана 10. став 2. Закона о судским таксама („Службени гласник РС“, број 28/94 ... 95/18), доноси првостепени суд.

Председник већа – судија

Јелена Ивановић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић