Dopunskom presudom istog suda P1 br.213/12 od 17.06.2013. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se prema tuženom utvrdi da radni odnos utvrđen stavom 1. izreke prvostepene presude ima obeležja radnog odnosa na neodređeno vreme. Stavom drugim izreke je utvrđeno prema tuženom da radni odnos tužilje utvrđen navedenim stavom 1. izreke prvostepene presude ima obeležja probnog rada što je tuženi dužan priznati.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2698/13 od 11.09.2014. godine, stavom 1. izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i potvrđena je navedena prvostepena presuda u drugom stavu izreke kao i dopunska presuda u prvom stavu izreke. Stavom 2. izreke, ista prvostepena presuda je preinačena u stavovima prvom i šestom izreke i dopunska presuda u drugom stavu izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 09.02.2008. do 31.07.2008. godine i da se tuženi obaveže da joj u radnoj knjižici izvrši upis radnog staža za taj period. Delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2009. godinu isplati 4.762,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.03.2009. godine pa do isplate, a za razliku od dosuđenog do potraživanog iznosa i to za iznos od 213,00 dinara tužbeni zahtev tužilje je odbijen kao neosnovan. Stavom 3. izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje parnične troškove.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je u tački 1, u tački 2. u delu kojim je odbijen njen tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme (u označenom periodu) i u tački 3. izreke; zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom, nije učinjena povreda odredaba parničnog postupka na koju revident neosnovano ukazuje iz člana 374. stav 1. ZPP, koja bi bila od uticaja na pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je radila kod tuženog na poslovima prodavca nameštaja u prodavnici u Č., najpre po osnovu probnog rada, bez zaključenog ugovora o radu počev od 09.02.2008. godine do 21.08.2008. godine, kada je zaključila ugovor na određeno vreme za rad na tim poslovima počev od 01.08.2008. godine pa do 31.10.2008. godine. Zatim je sa tuženim zaključila drugi ugovor o radu na određeno vreme za period počev od 01.11.2008. godine do 28.02.2009. godine i treći ugovor na određeno vreme za period od 01.03. do 31.03.2009. godine. Radni odnos kod tuženog prestao joj je na osnovu rešenja br.103/09 od 01.04.2009. godine zbog isteka roka na koji je zasnovala radni odnos po osnovu ugovora o radu na određeno vreme od 01.03.2009. godine. Za period od 01.08.2008. zaključno sa 31.03.2009. godine, tuženi ju je prijavio za prava po osnovu socijalnog osiguranja. Tužbu u ovoj pravnoj stvari tužilja je podnela 11.05.2009. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi zaključili i utvrdili da je tužilja i u periodu koji je prethodio zaključenju ugovora, kod tuženog bila u radnom odnosu na određeno vreme počev od 09.02.2008. godine pa do 01.08.2008. godine (zaključno sa 31.07.2008. godine) počev od kada je zaključila ugovore o radu na određeno vreme, te da zato njen radni odnos nema karakter radnog odnosa na neodređeno vreme. Kako je tužilja kod tuženog bila u radnom odnosu na određeno vreme u narednom periodu počev od 01.08.2008. pa do 31.03.2009. godine, na osnovu 3 zaključena ugovora na određeno vreme; prvostepeni sud je pravilno odbacio njenu tužbu u tom delu zahteva za utvrđenje postojanja radnog odnosa u tom periodu, zbog nedostatka pravnog interesa.

Drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je pobijanom presudom odbio zahtev tužilje za utvrđenje da je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 09.02.2008. godine do 01.08.2008. godine (zaključno sa 31.07.2008. godine) i da se tuženi obaveže da joj za taj period upiše radni staž u radnu knjižicu iz razloga što je tužilja tužbu za utvrđenje postojanja tog radnog odnosa podnela po proteku roka od 90 dana od saznanja za povredu prava iz člana 195. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05 i 61/05) dana 21.08.2008. godine, kada je zaključila ugovor o radu na određeno vreme, odnosno saznala da nije u radnom odnosu na neodređeno vreme, pa je ovaj zakonski rok očigledno protekao do dana podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari 11.05.2009. godine.

Prihvativši kao pravilan zaključak drugostepenog suda u pogledu relevantnog datuma za saznanje o povredi prava (na dan kada je zaključila ugovor o radu na određeno vreme sa tuženim), ovaj sud nalazi da zato nisu osnovani revizijski navodi tužilje koja taj datum za saznanje povrede svog prava da nije u radnom odnosu na neodređeno vreme vezuje za datum vraćanja radne knjižice 01.04.2009. godine, posle donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa.

Nisu osnovani revizijski navodi tužilje da je njen radni odnos zasnovan na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme jer poslovi koje je ona obavljala nisu oni iz člana 37. stav 1. Zakona o radu, za koji se zasniva radni odnos na određeno vreme a koji ne može trajati duže od 12 meseci. U situaciji kada je ona prvo bila na probnom radu, a potom zaključila ugovore o radu na određeno vreme počev od 01.08.2008. godine koji su kontinuirano trajali zaključno sa 31.03.2009. godine, a nije nastavila da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je radni odnos na određeno vreme zasnovan, da bi došlo do prerastanja radnog odnosa iz određenog u neodređeno vreme, u smislu člana 37. stav 4. Zakona o radu.

Iako je tačan revizijski navod da se u slučaju prekluzije u radnom sporu za zaštitu povrede prava iz radnog odnosa meritorno ne odlučuje, već se tužba odbacuje, to nije od uticaja na posledice tražene pravne zaštite tužiljinog radno-pravnog statusa, pa time ni na pravilnost pobijane presude.

Pravilno je odlučeno i o troškovima postupka na osnovu člana 153. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.