Допунском пресудом истог суда П1 бр.213/12 од 17.06.2013. године, ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље да се према туженом утврди да радни однос утврђен ставом 1. изреке првостепене пресуде има обележја радног односа на неодређено време. Ставом другим изреке је утврђено према туженом да радни однос тужиље утврђен наведеним ставом 1. изреке првостепене пресуде има обележја пробног рада што је тужени дужан признати.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2698/13 од 11.09.2014. године, ставом 1. изреке, одбијене су као неосноване жалбе тужиље и потврђена је наведена првостепена пресуда у другом ставу изреке као и допунска пресуда у првом ставу изреке. Ставом 2. изреке, иста првостепена пресуда је преиначена у ставовима првом и шестом изреке и допунска пресуда у другом ставу изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље да се утврди да је била у радном односу код туженог на неодређено време почев од 09.02.2008. до 31.07.2008. године и да се тужени обавеже да јој у радној књижици изврши упис радног стажа за тај период. Делимично је усвојен тужбени захтев тужиље којим је тражила да јој тужени на име накнаде штете због неискоришћеног годишњег одмора за 2009. годину исплати 4.762,00 динара, са законском затезном каматом почев од 31.03.2009. године па до исплате, а за разлику од досуђеног до потраживаног износа и то за износ од 213,00 динара тужбени захтев тужиље је одбијен као неоснован. Ставом 3. изреке је одлучено да свака странка сноси своје парничне трошкове.

Против наведене правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, побијајући је у тачки 1, у тачки 2. у делу којим је одбијен њен тужбени захтев којим је тражила да се утврди да је била у радном односу код туженог на неодређено време (у означеном периоду) и у тачки 3. изреке; због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде на основу члана 408. ЗПП („Сл. гласник РС“, број 72/11 и 55/14), који се у овом парничном поступку примењује на основу члана 506. став 2. истог закона, Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиље није основана.

Доношењем побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом, није учињена повреда одредаба парничног поступка на коју ревидент неосновано указује из члана 374. став 1. ЗПП, која би била од утицаја на правилност побијане пресуде.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је радила код туженог на пословима продавца намештаја у продавници у Ч., најпре по основу пробног рада, без закљученог уговора о раду почев од 09.02.2008. године до 21.08.2008. године, када је закључила уговор на одређено време за рад на тим пословима почев од 01.08.2008. године па до 31.10.2008. године. Затим је са туженим закључила други уговор о раду на одређено време за период почев од 01.11.2008. године до 28.02.2009. године и трећи уговор на одређено време за период од 01.03. до 31.03.2009. године. Радни однос код туженог престао јој је на основу решења бр.103/09 од 01.04.2009. године због истека рока на који је засновала радни однос по основу уговора о раду на одређено време од 01.03.2009. године. За период од 01.08.2008. закључно са 31.03.2009. године, тужени ју је пријавио за права по основу социјалног осигурања. Тужбу у овој правној ствари тужиља је поднела 11.05.2009. године.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања правилно су нижестепени судови закључили и утврдили да је тужиља и у периоду који је претходио закључењу уговора, код туженог била у радном односу на одређено време почев од 09.02.2008. године па до 01.08.2008. године (закључно са 31.07.2008. године) почев од када је закључила уговоре о раду на одређено време, те да зато њен радни однос нема карактер радног односа на неодређено време. Како је тужиља код туженог била у радном односу на одређено време у наредном периоду почев од 01.08.2008. па до 31.03.2009. године, на основу 3 закључена уговора на одређено време; првостепени суд је правилно одбацио њену тужбу у том делу захтева за утврђење постојања радног односа у том периоду, због недостатка правног интереса.

Другостепени суд је правилно применио материјално право када је побијаном пресудом одбио захтев тужиље за утврђење да је била у радном односу код туженог на неодређено време почев од 09.02.2008. године до 01.08.2008. године (закључно са 31.07.2008. године) и да се тужени обавеже да јој за тај период упише радни стаж у радну књижицу из разлога што је тужиља тужбу за утврђење постојања тог радног односа поднела по протеку рока од 90 дана од сазнања за повреду права из члана 195. Закона о раду („Сл. гласник РС“, број 24/05 и 61/05) дана 21.08.2008. године, када је закључила уговор о раду на одређено време, односно сазнала да није у радном односу на неодређено време, па је овај законски рок очигледно протекао до дана подношења тужбе у овој правној ствари 11.05.2009. године.

Прихвативши као правилан закључак другостепеног суда у погледу релевантног датума за сазнање о повреди права (на дан када је закључила уговор о раду на одређено време са туженим), овај суд налази да зато нису основани ревизијски наводи тужиље која тај датум за сазнање повреде свог права да није у радном односу на неодређено време везује за датум враћања радне књижице 01.04.2009. године, после доношења решења о престанку радног односа.

Нису основани ревизијски наводи тужиље да је њен радни однос заснован на одређено време постао радни однос на неодређено време јер послови које је она обављала нису они из члана 37. став 1. Закона о раду, за који се заснива радни однос на одређено време а који не може трајати дуже од 12 месеци. У ситуацији када је она прво била на пробном раду, а потом закључила уговоре о раду на одређено време почев од 01.08.2008. године који су континуирано трајали закључно са 31.03.2009. године, а није наставила да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је радни однос на одређено време заснован, да би дошло до прерастања радног односа из одређеног у неодређено време, у смислу члана 37. став 4. Закона о раду.

Иако је тачан ревизијски навод да се у случају преклузије у радном спору за заштиту повреде права из радног односа мериторно не одлучује, већ се тужба одбацује, то није од утицаја на последице тражене правне заштите тужиљиног радно-правног статуса, па тиме ни на правилност побијане пресуде.

Правилно је одлучено и о трошковима поступка на основу члана 153. став 2. ЗПП.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија

Предраг Трифуновић,с.р.