Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi poslodavac isplati deo neuvećane zarade po osnovu rada u smenama u označenom periodu, s obzirom da su parnične strane ugovorile da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, da se koeficijentom posla izražavaju vrsta i stepen stručne spreme i posebna znanja na određenim poslovima koji su određeni složenošću posla koji zaposleni obavlja (ugovoren tužiočev koeficijent je 1,7), da se zarada sastoji od osnovne zarade, uvećane zarade i dela za radni učinak, da uvećanu zaradu čine rad na dan praznika koji je neradan dan, rad noću, prekovremeni i minuli rad, ali da zaključenim ugovorom o radu nisu ugovorile rad u smenama kao osnov uvećanja zarade, niti je to sadržano u opštim aktima tuženog, jer je propisano da su uslovi rada u smenama (kao i rada na terenu i drugih poslova ) vrednovani u okviru pripadajućih koeficijenata, i to kako članom 45. Kolektivnog ugovora za JP „Putevi Srbije“ od 27.04.2011. godine, tako i članom 42. stav 2. Pravilnika o radu za JP „Putevi Srbije“ od 17.04.2015. godine.

Vrhovni sud nalazi da ne postoji potreba za razmatranjem pitanja od javnog interesa, odnosno pitanja u interesu ravnopravnosti građana niti potreba za tumačenjem prava, jer je odredbama člana 108. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-Odluka Ustavnog suda, 113/17, 95/18- autentično tumačenje) jasno propisano da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktima i ugovorom o radu za rad na dan praznika koji je neradan dan, rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, za prekovremeni i minuli rad (stav prvi), s tim da se opštim aktom i ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama (stav 4), što nije utvrđeno u konkretnom slučaju.

Budući da se posebnom revizijom ne ukazuje na drugačije odluke ovog suda, a da osporena presuda počiva na ujednačenom tumačenju i primeni prava koji su izraženi u brojnim odlukama revizijskog suda, Vrhovni sud smatra da u ovom slučaju nema mesta odlučivanju o izjavljenoj reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, pa je odlučio kao u prvom stavu izreke, primenom člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije i u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi s članom 420. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Za postupak u parnicama iz radnih odnosa propisano je da je revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 441), dok se na ocenu dozvoljenosti revizije u ostalim parnicama iz radnih odnosa, u koje spada i parnica u konkretnom slučaju, primenjuju ostale odredbe ZPP, kojima je propisano da stranke mogu da izjave reviziju kako protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (član 403. stav 1); s tim što revizija protiv presude nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3. ZPP).

U konkretnom slučaju, predmet spora nije zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa, već zahtev za isplatu novčanog potraživanja, pa kako vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, izjavljena revizija nije dozvoljena, zbog čega ju je Vrhovni sud odbacio drugim stavom izreke, primenom člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković