Нижестепени судови су одбили тужбени захтев тужиоца да му тужени послодавац исплати део неувећане зараде по основу рада у сменама у означеном периоду, с обзиром да су парничне стране уговориле да запослени има право на одговарајућу зараду, да се коефицијентом посла изражавају врста и степен стручне спреме и посебна знања на одређеним пословима који су одређени сложеношћу посла који запослени обавља (уговорен тужиочев коефицијент је 1,7), да се зарада састоји од основне зараде, увећане зараде и дела за радни учинак, да увећану зараду чине рад на дан празника који је нерадан дан, рад ноћу, прековремени и минули рад, али да закљученим уговором о раду нису уговориле рад у сменама као основ увећања зараде, нити је то садржано у општим актима туженог, јер је прописано да су услови рада у сменама (као и рада на терену и других послова ) вредновани у оквиру припадајућих коефицијената, и то како чланом 45. Колективног уговора за ЈП „Путеви Србије“ од 27.04.2011. године, тако и чланом 42. став 2. Правилника о раду за ЈП „Путеви Србије“ од 17.04.2015. године.

Врховни суд налази да не постоји потреба за разматрањем питања од јавног интереса, односно питања у интересу равноправности грађана нити потреба за тумачењем права, јер је одредбама члана 108. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-Одлука Уставног суда, 113/17, 95/18- аутентично тумачење) јасно прописано да запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актима и уговором о раду за рад на дан празника који је нерадан дан, рад ноћу, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде, за прековремени и минули рад (став први), с тим да се општим актом и уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду, као што је увећање зараде по основу рада у сменама (став 4), што није утврђено у конкретном случају.

Будући да се посебном ревизијом не указује на другачије одлуке овог суда, а да оспорена пресуда почива на уједначеном тумачењу и примени права који су изражени у бројним одлукама ревизијског суда, Врховни суд сматра да у овом случају нема места одлучивању о изјављеној ревизији као о изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП, па је одлучио као у првом ставу изреке, применом члана 404. став 2. ЗПП.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије и у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. у вези с чланом 420. ЗПП и утврдио да ревизија није дозвољена.

За поступак у парницама из радних односа прописано је да је ревизија увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа (члан 441), док се на оцену дозвољености ревизије у осталим парницама из радних односа, у које спада и парница у конкретном случају, примењују остале одредбе ЗПП, којима је прописано да странке могу да изјаве ревизију како против правноснажне пресуде донете у другом степену (члан 403. став 1); с тим што ревизија против пресуде није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (члан 403. став 3. ЗПП).

У конкретном случају, предмет спора није заснивање, постојање и престанак радног односа, већ захтев за исплату новчаног потраживања, па како вредност предмета спора побијаног дела очигледно не прелази динарску противвредност износа од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, изјављена ревизија није дозвољена, због чега ју је Врховни суд одбацио другим ставом изреке, применом члана 413. ЗПП.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић