Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila u radnom odnosu kod tužene i obavljala poslove samostalnog stručnog saradnika. Tužilja živi u selu ..., dok rad obavlja u selu Ugljare, gde se nalazi sedište Opštine Kosovo Polje, čija udaljenost od mesta prebivališta iznosi 5 km u jednom pravcu. Tužilja je radi dolaska i odlaska sa posla koristila sopstveni prevoz ili kombi vozilo koje vrši usluge prevoza, po ceni od 50,00 dinara u jednom pravcu, obzirom da nema organizovanog prevoza. Na osnovu nalaza i mišljenja sudkog veštaka, koji je urađen u dve varijante, utvrđena je visina troškova prevoza koje je tužilja imala u spornom periodu, i to prema broju dana prisutnosti tužilje na radu u spornom periodu i cene prevozne karte u javnom saobraćaju koja se u navedenom periodu primenjivala na teritoriji Grada Leskovca u iznosu od 1.404,00 dinara i u drugoj varijanti prema ceni prevozne karte od 50,00 dinara dnevno u jednom pravcu, srazmerno broju dana prisutnosti tužilje na radu, shodno kom nalazu je tužilja i opredelila svoj tužbeni zahtev.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je tuženi na relaciji ... - Ugljare imao organizovan prevoz koji je tužilja mogla da koristi, a da je na tužilji bio teret dokazivanja činjenica od kojih zavisi njeno pravo na isplatu naknade troškova prevoza, pa kako tužilja u toku postupka nije dostavila dokaze da je na relaciji mesta boravišta - selo ... do mesta gde obavlja rad – selo Ugljare, zaista koristila prevoz - privatni kombi i po tom osnovu imala troškove prevoza, to joj joj ne pripada pravo na naknadu navedenih troškova.

Odlučujući o žalbi tužilje, drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da, shodno članu 118.stav1.tačka 1. Zakona o radu, tužilji pripada pravo na naknadu troškova prevoza za odlazak na rad i dolazak sa rada za sporni period, na osnovu ukupno ostvarenih efektivnih radnih dana, obzirom da je u ovom periodu imala stvarne troškove za dolazak na rad i odlazak sa rada, a koje joj tužena nije nadoknadila. Način na koji će zaposleni faktički preći ovu razdaljinu (sopstveno vozilo, taksi prevoz, javni linijski prevoz), nije od uticaja na pravo na naknadu, imajući u vidu da opštim aktom poslodavac nije predvideo merila i kriterijume i način ostvarivanja tog prava, pa se navedeni troškovi utvrđuju u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaj, a tužilja nije ni imala obavezu da dostavi pisane dokaze u cilju ostvarivanja ovog prava.

Vrhovni sud je našao da se revizijom tužene neosnovano ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14) je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Odredbom člana 41. stav 1. PKU za državne organe („Službeni glasnik RS“ br. 25/15 i 50/15) propisano je da zaposleni ima pravo na mesečnu preteplatnu kartu za dolazak i odlazak sa rada za relacije gde javni prevoznik omogućava kupovinu istih, prema stavu 2. za relacije na kojima javni prevoznik ne omogućava kupovinu mesečne pretplatne karte zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza u novcu i to u visini stvarnih troškova, a prema stavu 3. stvarni troškovi se utvrđuju na osnovu broja dana dolaska i odlaska sa rada i iznosa cene pojedinačne karte na linijama i rastojanju koje zaposleni koristi, a za koje ne postoji mesečna pretplatna karta.

Citiranim odredbama Zakona o radu i Aneksa Posebnog kolektivnog ugovora, tužilji je kao zaposlenoj kod tužene priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i na odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu. Prema navedenim propisima naknada putnih troškova se vezuje za javni prevoz samo u pogledu utvrđivanja visine te naknade, odnosno maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da naknadi zaposlenom, bez obzira koju vrstu prevoza koju zaposleni korist za dolazak i odlazak sa rada. Opredeljenje zakonodavca da se visina naknade prizna u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza, i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično). Tuženi je u obavezi da isplati tužilji naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, jer je zbog udaljenosti od mesta stanovanja do mesta rada, tužilja imala stvarne i opravdane troškove prevoza, u sitaciji kada tužena nije imala sopstveni prevoz, a pravilan obračun naknade troškova podrazumeva obračun prema cenama karte u javnom saobraćaju i to prema ceni pojedinačne karte spram prisutnosti na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte. Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužilji pripada naknada prema ceni prevozne karte približne relaciji u javnom saobraćaju na teritoriji Grada Leskovca spram prisutnosti na radu, obzirom da je tužilja u ovom periodu imala stvarne troškove za dolazak na rad i odlazak sa rada, a koje joj tužena nije nadoknadila.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković