Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у спорном периоду била у радном односу код тужене и обављала послове самосталног стручног сарадника. Тужиља живи у селу ..., док рад обавља у селу Угљаре, где се налази седиште Општине Косово Поље, чија удаљеност од места пребивалишта износи 5 км у једном правцу. Тужиља је ради доласка и одласка са посла користила сопствени превоз или комби возило које врши услуге превоза, по цени од 50,00 динара у једном правцу, обзиром да нема организованог превоза. На основу налаза и мишљења судког вештака, који је урађен у две варијанте, утврђена је висина трошкова превоза које је тужиља имала у спорном периоду, и то према броју дана присутности тужиље на раду у спорном периоду и цене превозне карте у јавном саобраћају која се у наведеном периоду примењивала на територији Града Лесковца у износу од 1.404,00 динара и у другој варијанти према цени превозне карте од 50,00 динара дневно у једном правцу, сразмерно броју дана присутности тужиље на раду, сходно ком налазу је тужиља и определила свој тужбени захтев.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио тужбени захтев са образложењем да је тужени на релацији ... - Угљаре имао организован превоз који је тужиља могла да користи, а да је на тужиљи био терет доказивања чињеница од којих зависи њено право на исплату накнаде трошкова превоза, па како тужиља у току поступка није доставила доказе да је на релацији места боравишта - село ... до места где обавља рад – село Угљаре, заиста користила превоз - приватни комби и по том основу имала трошкове превоза, то јој јој не припада право на накнаду наведених трошкова.

Одлучујући о жалби тужиље, другостепени суд преиначио првостепену пресуду и делимично усвојио тужбени захтев са образложењем да, сходно члану 118.став1.тачка 1. Закона о раду, тужиљи припада право на накнаду трошкова превоза за одлазак на рад и долазак са рада за спорни период, на основу укупно остварених ефективних радних дана, обзиром да је у овом периоду имала стварне трошкове за долазак на рад и одлазак са рада, а које јој тужена није надокнадила. Начин на који ће запослени фактички прећи ову раздаљину (сопствено возило, такси превоз, јавни линијски превоз), није од утицаја на право на накнаду, имајући у виду да општим актом послодавац није предвидео мерила и критеријуме и начин остваривања тог права, па се наведени трошкови утврђују у висини цене превозне карте у јавном саобраћај, а тужиља није ни имала обавезу да достави писане доказе у циљу остваривања овог права.

Врховни суд је нашао да се ревизијом тужене неосновано указује да је побијана другостепена пресуда донета уз погрешну примену материјалног права.

Одредбом члана 118. став 1. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 75/14) је прописано да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз. Одредбом члана 41. став 1. ПКУ за државне органе („Службени гласник РС“ бр. 25/15 и 50/15) прописано је да запослени има право на месечну претеплатну карту за долазак и одлазак са рада за релације где јавни превозник омогућава куповину истих, према ставу 2. за релације на којима јавни превозник не омогућава куповину месечне претплатне карте запослени има право на накнаду трошкова превоза у новцу и то у висини стварних трошкова, а према ставу 3. стварни трошкови се утврђују на основу броја дана доласка и одласка са рада и износа цене појединачне карте на линијама и растојању које запослени користи, а за које не постоји месечна претплатна карта.

Цитираним одредбама Закона о раду и Анекса Посебног колективног уговора, тужиљи је као запосленој код тужене признато право на накнаду трошкова за долазак на рад и на одлазак са рада, чији је смисао да се обезбеди присуство запосленог на раду. Према наведеним прописима накнада путних трошкова се везује за јавни превоз само у погледу утврђивања висине те накнаде, односно максималног износа који је послодавац у обавези да накнади запосленом, без обзира коју врсту превоза коју запослени корист за долазак и одлазак са рада. Опредељење законодавца да се висина накнаде призна у висини цене превозне карте у јавном саобраћају истовремено не значи да је коришћење средстава јавног превоза законом прописан услов за остваривање права запосленог на трошкове превоза, и да је законом то право ускраћено запосленима који превоз до радног места обезбеђују на други начин (својим возилом, такси возилом и слично). Тужени је у обавези да исплати тужиљи накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рада, jeр је због удаљености од места становања до места рада, тужиља имала стварне и оправдане трошкове превоза, у ситацији када тужена није имала сопствени превоз, а правилан обрачун накнаде трошкова подразумева обрачун према ценама карте у јавном саобраћају и то према цени појединачне карте спрам присутности на раду, а максимално до месечне претплатне карте. Супротно наводима ревизије, правилно је другостепени суд закључио да тужиљи припада накнада према цени превозне карте приближне релацији у јавном саобраћају на територији Града Лесковца спрам присутности на раду, обзиром да је тужиља у овом периоду имала стварне трошкове за долазак на рад и одлазак са рада, а које јој тужена није надокнадила.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић