Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme na radnom mestu ... – ... na ... odeljenju. Tužbenim zahtevom potražuje nematerijalnu štetu koju je pretrpela zbog povrede na radu zadobijene ...2013. godine. Do povređivanja je došlo prilikom podizanja boce sa kiseonikom koju je trebalo da priključi na inkubator što, prema opisu radnog mesta na kome radi, spada u redovne radne aktivnosti tužilje. U trenutku kada je tužilja podigla bocu, ona je počela da ispušta kiseonik te se otela iz ruku tužilje, pala joj na nogu i povredila joj prst leve noge. Do nekontrolisanog ispuštanja kiseonika iz boce došlo je usled aktiviranja ventila na boci koji nije imao zaštitnu metalnu kapu, a što je propust dobavljača koji je bocu dostavio bez zaštitne metalne kape koja štiti glavni ventil. Tužilji je nakon povređivanja na ortopedskom odeljenju tužene bolnice postavljena imobilizacija i data analgetska terapija, posle čega je upućena na fizikalnu terapiju. Veštačenjem od strane veštaka medicinske struke je utvrđeno da je tužilja zadobila laku telesnu povredu levog stopala u vidu preloma gornjeg članka petog prsta, koja je uzrokovala jake fizičke bolove na dan povređivanja i sledećeg dana, bolove srednje jačine četiri do pet dana, a lake u naredne dve nedelje, s tim što je povremene lake bolove trpela još oko pet nedelja, tokom prohodavanja na levu nogu i primene fizikalnog tretmana. Tužilja je trpela primarni strah veoma jakog intenziteta do pružanja medicinske pomoći i saznanja o prirodi povrede i načinu njenog lečenja, koji strah je prešao u sekundarni strah u vidu zabrinutosti za konačni ishod lečenja i eventualnog zaostajanja mogućih težih posledica, srednjeg inteziteta oko nedelju dana, a lakog skoro dva meseca. Prema mišljenju veštaka, kao posledica povređivanja, životna aktivnost tužilje umanjena je u lakom stepenu od oko 5%, izražena prilikom dužeg stajanja ili hodanja u tvrdoj, neudobnoj ili tesnoj obući, kao i prilikom propinjanja na prste, zbog kojeg tužilja uglavnom retko i lako duševno pati.

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, ... i 75/14), propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Odredbom člana 154. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89,"Službeni list SRJ", br. 31/93, (Uredba - za vreme ratnog stanja: 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) propisano je da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu.

Odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prema stavu 2. istog člana, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Imajući u vidu izloženo, pravilna je ocena nižestepenih sudova da je tužena, na osnovu citirane odredbe 164. Zakona o radu a u vezi sa odredbom člana 154. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, objektivno odgovorna za nematerijalnu štetu koju je tužilja pretrpela usled predmetne povrede zadobijene na radu.

S obzirom na relevantne činjenice koje utiču na odmeravanje visine naknade štete, na osnovu citiranog člana 200. stav 2. ZOO, i to kvalifikaciju povrede, okolnosti nastanka iste, te intenzitet i dužinu pretrpljenih fizičkih bolova i straha, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom presudom utvrđena visina pravične naknade tužilji po dosuđenim vidovima tražene nematerijalne štete i to u iznosu od 120.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i 80.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, dok je tužbeni zahtev preko ovako dosuđenih iznosa neosnovan.

Kada je u pitanju nematerijalna šteta za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, pravilna je ocena drugostepenog suda da laki stepen umanjenja životne aktivnosti od 5%, zbog kojeg tužilja uglavnom retko i lako duševno pati, ne opravdava svrhu naknade nematerijalne štete za ovaj vid štete, te da bi dosuđivanje naknade po tom osnovu bilo protivno cilju kome naknada služi. Stoga je u pobijanoj presudi pravilno primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužilje u tom delu odbijen.

Dakle, i po oceni ovoga suda, tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalna šteta za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti je neosnovan, a dosuđeni iznosi na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah predstavljaju pravičnu naknadu po traženim vidovima nematerijalne štete. Preko dosuđenih iznosa na ime naknade nematerijalne štete, tužbeni zahtev je neosnovan, jer dosuđivanje u većem iznosu ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, što je značajno kod određivanja visine pravične naknade nematerijalne štete na osnovu člana 200. stav 2. ZOO, a što i suprotne navode revizije čini neosnovanim.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, odbijen je njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić