Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18 i 18/20) i našao da je revizija osnovana

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tuženog na osnovu aneksa ugovora o radu od 01.09.2015. godine, zaključenim sa tuženim AD za prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd, kao pravnim sledbenikom „Železnice Srbije“ AD Beograd, čijom statusnom promenom su pored postojećeg društva (tuženog) formirana još tri akcionarska društva, i to Infrastruktura železnice Srbije AD Beograd, „Srbija voz“ AD Beograd i od tuženih „Srbija Kargo“ AD Beograd. Tuženi je, kao poslodavac sledbenik, preuzeo Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika „Železnice Srbije“ Beograd. Veštačenjem je utvrđena visina utuženih iznosa naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa Kolektivnim ugovorom poslodavca prethodnika („Službeni glasnik RS“ br. 37/95...7/20). Tužilja tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu za ishranu u toku rada i naknadu za regres za period od septembra 2015. godine zaključno sa februarom 2018. godine, navodeći da joj u spornom periodu ove naknade nisu plaćene.

Kako je u prvostepenom postupku utvrđeno da od 2002. godine topli obrok i regres nisu posebno iskazivani u platnim listama, prvostepeni sud zaključuje da tražene naknade nisu bile uključene u zaradu tužilje, niti su joj iste isplaćene, pa je usvojio tužbeni zahtev, primenom člana 104. stav 1, člana 105, člana 118, člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158. Zakona o radu u iznosima čija je u visina utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, a prema parametrima iz prethodnog kolektivnog ugovora, s obzirom da Aneks Kolektivnog ugovora ne sadrži regulativu koja utvrđuje konkretnu visinu ove naknade.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužilje za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, primenom člana 104. stav 1, člana 105, člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine, sa obrazloženjem da je tuženi u skladu sa opštim aktom tužilju kroz vrednost radnog časa za obračun zarade obračunao i isplaćivao i naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a da propust poslodavca da u obračunu zarade iskaže podatke po ovim osnovima ne vodi zaključku da iznosi po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora tužiocu nisu isplaćeni, kao i da je takvo pravno shvatanje zauzeo Ustavni sud u svojoj odluci Už 2779/09 od 08.09.2011. godine, donetoj po ustavnoj žalbi drugog lica u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a članom 105. stav 3. istog zakona propisano je da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tačka 4) i 5), člana 118. tačka 1-4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. ovog zakona. Članom 118. stav 1. tačka 5) i 6) Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to: za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stav 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“, br.4/15) propisano je da odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih se primenjuje od 01.02.2015. godine. Članom 57. stav 1. navedenog KU propisano je da se vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđuje u skladu sa zakonom i drugim aktom, dok je stavom 3. istog člana propisano da je u vrednosti jednog radnog časa iz stava 1. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Zakonom o radu, zaposlenima je dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim opštim aktom ili ugovorom utvrde visinu tih naknada i da ih prikažu u obračunskoj listi zaposlenog. Tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu akt o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se može zaključiti da isti nije ni donet, pa u pogledu prava na naknadu ovih troškova postoji pravna praznina. Osim toga, visina troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora moraju biti određeni linearno, za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez ozbira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto, kako to pravilno ceni prvostepeni sud.

Stoga se ne može prihvatiti, kao pravilan zaključak drugostepenog suda da su tužilji naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćeni kroz cenu radnog časa, s obzirom da tuženi nisu mogli da se izjasne o njihovoj visini, niti su iznos naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora iskazali u platnoj listi tužilje, kako je to propisano članom 105. stav 1. u vezi sa članom 121. stav 1. Zakona o radu.

S obzirom da Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ AD iz 2015. godine nije regulisana visina ovih naknada, tužilja može potraživati naknadu u neto iznosu prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora. Tužilja je zahtev za naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora tražila u visini utvrđenoj na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, primenom ranijeg Kolektivnog ugovora koji se primenjuje zakonskom i sudskom analogijim, zbog čega je ovako postavljeni zahtev tužilje osnovan.

Kako su tuženi u obavezi da tužilji naknade troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio, kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu u delu u kojem je delimičnon usvojen zahtev tužioca, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 21.500,00 dinara (na vrednost predmeta spora do 10.000,00 dinara), i to za sastav revizije od strane advokata iznos od 12.000,00 dinara, na ime sudske takse na reviziju iznos od 3.800,00 dinara i na ime sudske takse na odluku po reviziji iznos od 5.700, dinara, saglasno odredbama člana 153., 154. i 163. ZPP, Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12...99/20) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, broj 28/94...95/18).

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić