Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 87/18 и 18/20) и нашао да је ревизија основана

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је запослена код туженог на основу анекса уговора о раду од 01.09.2015. године, закљученим са туженим АД за превоз робе „Србија Карго“ Београд, као правним следбеником „Железнице Србије“ АД Београд, чијом статусном променом су поред постојећег друштва (туженог) формирана још три акционарска друштва, и то Инфраструктура железнице Србије АД Београд, „Србија воз“ АД Београд и од тужених „Србија Карго“ АД Београд. Тужени је, као послодавац следбеник, преузео Колективни уговор послодавца претходника „Железнице Србије“ Београд. Вештачењем је утврђена висина утужених износа накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у складу са Колективним уговором послодавца претходника („Службени гласник РС“ бр. 37/95...7/20). Тужиља тужбом у овој правној ствари потражује накнаду за исхрану у току рада и накнаду за регрес за период од септембра 2015. године закључно са фебруаром 2018. године, наводећи да јој у спорном периоду ове накнаде нису плаћене.

Како је у првостепеном поступку утврђено да од 2002. године топли оброк и регрес нису посебно исказивани у платним листама, првостепени суд закључује да тражене накнаде нису биле укључене у зараду тужиље, нити су јој исте исплаћене, па је усвојио тужбени захтев, применом члана 104. став 1, члана 105, члана 118, члана 119, члана 120. тачка 1. и члана 158. Закона о раду у износима чија је у висина утврђена оценом налаза и мишљења судског вештака, а према параметрима из претходног колективног уговора, с обзиром да Анекс Колективног уговора не садржи регулативу која утврђује конкретну висину ове накнаде.

Другостепени суд је одлучујући о жалби туженог, преиначио првостепену пресуду и одбио захтев тужиље за исплату накнаде трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, применом члана 104. став 1, члана 105, члана 118. став 1. тач. 5. и 6. Закона о раду и Колективног уговора из 2015. године, са образложењем да је тужени у складу са општим актом тужиљу кроз вредност радног часа за обрачун зараде обрачунао и исплаћивао и накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, а да пропуст послодавца да у обрачуну зараде искаже податке по овим основима не води закључку да износи по основу накнаде трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора тужиоцу нису исплаћени, као и да је такво правно схватање заузео Уставни суд у својој одлуци Уж 2779/09 од 08.09.2011. године, донетој по уставној жалби другог лица у сличној чињеничној и правној ситуацији.

Врховни касациони суд налази да се основано ревизијом тужиље указује да је другостепени суд погрешно применио материјално право.

Чланом 104. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр.24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду, а чланом 105. став 3. истог закона прописано је да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматрају сва примања из радног односа осим примања из члана 14, члана 42. став 3. тачка 4) и 5), члана 118. тачка 1-4), члана 119, члана 120. тачка 1) и члана 158. овог закона. Чланом 118. став 1. тачка 5) и 6) Закона о раду прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, и то: за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора. Чланом 121. став 1. Закона о раду прописано је да је послодавац дужан да запосленом приликом сваке исплате зараде и накнаде зараде достави обрачун.

Колективним уговором за „Железнице Србије“ АД („Службени гласник РС“, бр.4/15) прописано је да одредбе које се односе на обрачун и исплату зараде, накнаду зараде и осталих примања запослених се примењује од 01.02.2015. године. Чланом 57. став 1. наведеног КУ прописано је да се вредност једног радног часа за обрачун и исплату зараде утврђује у складу са законом и другим актом, док је ставом 3. истог члана прописано да је у вредности једног радног часа из става 1. овог члана укључена месечна вредност за исхрану у току рада и вредност 1/12 регреса за коришћење годишњег одмора сведена на један радни час.

Законом о раду, запосленима је дато право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, а послодавцима је остављена могућност да својим општим актом или уговором утврде висину тих накнада и да их прикажу у обрачунској листи запосленог. Тужени у току поступка нису доставили суду акт о висини ових накнада, као ни судском вештаку ради израде налаза и мишљења, из чега се може закључити да исти није ни донет, па у погледу права на накнаду ових трошкова постоји правна празнина. Осим тога, висина трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора морају бити одређени линеарно, за све запослене, односно ови трошкови морају бити исплаћени свим запосленима у истом износу, без озбира на стручну спрему, звање и радно место, како то правилно цени првостепени суд.

Стога се не може прихватити, као правилан закључак другостепеног суда да су тужиљи накнада трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора исплаћени кроз цену радног часа, с обзиром да тужени нису могли да се изјасне о њиховој висини, нити су износ накнаде трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора исказали у платној листи тужиље, како је то прописано чланом 105. став 1. у вези са чланом 121. став 1. Закона о раду.

С обзиром да Колективним уговором за „Железнице Србије“ АД из 2015. године није регулисана висина ових накнада, тужиља може потраживати накнаду у нето износу према параметрима из ранијег колективног уговора. Тужиља је захтев за накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора тражила у висини утврђеној на основу налаза и мишљења судског вештака, применом ранијег Колективног уговора који се примењује законском и судском аналогијим, због чега је овако постављени захтев тужиље основан.

Како су тужени у обавези да тужиљи накнаде трошкове за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, Врховни касациони суд је преиначио другостепену пресуду, тако што је одбио, као неосновану жалбу тужених и потврдио првостепену пресуду у делу у којем је делимичнон усвојен захтев тужиоца, применом члана 416. став 1. ЗПП.

Полазећи од успеха у поступку по ревизији, тужени је обавезан да тужиљи накнади трошкове ревизијског поступка у износу од 21.500,00 динара (на вредност предмета спора до 10.000,00 динара), и то за састав ревизије од стране адвоката износ од 12.000,00 динара, на име судске таксе на ревизију износ од 3.800,00 динара и на име судске таксе на одлуку по ревизији износ од 5.700, динара, сагласно одредбама члана 153., 154. и 163. ЗПП, Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката („Службени гласник РС“, број 121/12...99/20) и Таксене тарифе из Закона о судским таксама („Службени гласник РС“, број 28/94...95/18).

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић