Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 88/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tužene na poslovima i radnim zadacima vozača putničkog vozila u zvanju nameštenika u Odeljenju za opštu upravu i zajedničke poslove, Opštinske uprave Opštine Lipljan saglasno rešenju od 01.08.2017. godine. Tim rešenjem tužiocu je određen koeficijent za obračun i isplatu plate 8,00, a obračun zarade vršen je prema navedenom rešenju. Tako utvrđena zarada po osnovu radnog angažovanja zaposlenih u KiM uvećana je za 50% na osnovu Zaključka Vlade RS broj 120-335/2007 – 14 od 25.12.2008. godine. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđena je tražena razlika zarade i to prema prvoj varijanti u visini razlike između minimalne zarade i osnovne zarade za sporni period, a prema drugoj varijanti razlika u visini takozvanog „kosovskog dodatka“. Veštak je naveo da prema ovoj drugoj varijanti prikazani obračun razlike zarade koju je tužilac primio sa minulim radom i uvećanjem od 50% na ime „kosovskog dodatka“ u odnosu na minimalnu zaradu potvrđuje negativnu razliku, odnosno da je zarada koju je tužilac primio veća u odnosu na minimalnu zaradu u ukupnom iznosu od 234.835,75 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca za traženu isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade osnovan, kao i na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, pa je tužbene zahteve usvojio.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda, smatrajući da je isplaćena zarada tužiocu pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno. Takva isplata je realizovana u većem iznosu od minimalne zarade. Stoga smatra da tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ovo iz razloga što tužilac shodno Zakonu o platama službenika i nameštenika u organima Autonomne pokrajine i lokalne uprave („Službeni glasnik RS“, broj 113/2017, 86/2019), saglasno članu 5. stav 2, ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužiocu, shodno Zaključku Vlade Republike Srbije broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonu o budžetu pripada i pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno. Prema nalazu veštaka tužiocu je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilac je imao pravo na isplatu minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu u spornom periodu je manja od iznosa koji se dobija obračunom i primenom minimalne zarade uz uvećanje iste za 50% mesečno. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke je doneta primenom čl. 165. i 163. stav 2. u vezi čl. 153. i 154. stav 1. ZPP. S obzirom da je uspeo u postupku po reviziji tužiocu pripadaju u reviziji opredeljeni troškovi tog postupka na ime angažovanja punomoćnika, u iznosu od 18.000,00 dinara, odmereni primenom važeće Advokatske tarife, kao i na ime sudskih taksi za reviziju 25.952,31 dinara i za odluku po reviziji 38.928,47 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić