Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 88/18 и 18/20) – у даљем тексту: ЗПП и утврдио да је ревизија тужиоца основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у спорном периоду био у радном односу код тужене на пословима и радним задацима возача путничког возила у звању намештеника у Одељењу за општу управу и заједничке послове, Општинске управе Општине Липљан сагласно решењу од 01.08.2017. године. Тим решењем тужиоцу је одређен коефицијент за обрачун и исплату плате 8,00, а обрачун зараде вршен је према наведеном решењу. Тако утврђена зарада по основу радног ангажовања запослених у КиМ увећана је за 50% на основу Закључка Владе РС број 120-335/2007 – 14 од 25.12.2008. године. Налазом и мишљењем вештака економско финансијске струке утврђена је тражена разлика зараде и то према првој варијанти у висини разлике између минималне зараде и основне зараде за спорни период, а према другој варијанти разлика у висини такозваног „косовског додатка“. Вештак је навео да према овој другој варијанти приказани обрачун разлике зараде коју је тужилац примио са минулим радом и увећањем од 50% на име „косовског додатка“ у односу на минималну зараду потврђује негативну разлику, односно да је зарада коју је тужилац примио већа у односу на минималну зараду у укупном износу од 234.835,75 динара.

На основу тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца за тражену исплату разлике између минималне зараде и исплаћене зараде основан, као и на име разлике између припадајућег и исплаћеног увећања зараде према закључку Владе РС од 25.12.2008. године, па је тужбене захтеве усвојио.

Другостепени суд није прихватио овакав став првостепеног суда, сматрајући да је исплаћена зарада тужиоцу правилно обрачуната уз увећање од 50% месечно. Таква исплата је реализована у већем износу од минималне зараде. Стога сматра да тужилац неосновано потражује утужену разлику.

Врховни касациони суд не прихвата овакво становиште другостепеног суда, јер налази да је засновано на погрешној примени материјалног права.

Ово из разлога што тужилац сходно Закону о платама службеника и намештеника у органима Аутономне покрајине и локалне управе („Службени гласник РС“, број 113/2017, 86/2019), сагласно члану 5. став 2, има право на исплату минималне зараде. Осим тога, тужиоцу, сходно Закључку Владе Републике Србије број 120- 335/2007-14 од 25.12.2008. године и Закону о буџету припада и право на увећање припадајуће зараде у висини од 50% месечно. Према налазу вештака тужиоцу је обрачуната плата у мањем износу од минималне зараде и на тај износ вршено је увећање од 50% месечно. Такав обрачун није правилан. Тужилац је имао право на исплату минималне зараде и увећање од 50% обрачунато на тај износ. Исплаћена укупна зарада тужиоцу у спорном периоду је мања од износа који се добија обрачуном и применом минималне зараде уз увећање исте за 50% месечно. Стога је правилан закључак првостепеног суда да тужилац има право на утужену разлику зараде.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је применом одредбе члана 416. став 1. Закона о парничном поступку донео одлуку као у ставу првом изреке.

Одлука о трошковима поступка из става другог изреке је донета применом чл. 165. и 163. став 2. у вези чл. 153. и 154. став 1. ЗПП. С обзиром да је успео у поступку по ревизији тужиоцу припадају у ревизији опредељени трошкови тог поступка на име ангажовања пуномоћника, у износу од 18.000,00 динара, одмерени применом важеће Адвокатске тарифе, као и на име судских такси за ревизију 25.952,31 динара и за одлуку по ревизији 38.928,47 динара, на основу важеће Таксене тарифе.

Председник већа – судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић