Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, sa predlogom da se o istoj odlučuje kao o posebnoj, primenom odredbom člana 404. ZPP.

Tužilje su podnele odgovor na reviziju i opredelile troškove sastava odgovora.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11....10/23), pa je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su u spornom periodu bile u radnom odnosu sa tuženim. Tužilja AA je do 26.02.2019. godine obavljala poslove ..., nakon čega je premeštena na radno mesto ... u posebnim uslovima rada, tužilja BB je do 28.05.2018. godine obavljala poslove ..., nakon čega je premeštena na radno mesto ... u posebnim uslovima rada, a tužilja VV je do 22.02.2019. godine obavljala poslove ... nakon čega je premeštena na radno mesto ... u posebnim uslovima rada. U navedenom periodu tuženi je obračunavao i isplaćivao platu tužiljama tako što je osnovicu koju je objavila Vlada Republike Srbije množio sa koeficijentom radnog mesta (za tužilje u celokupnom spornom periodu 7,34). Plata tužilja je u periodu od 01.04.2018. godine do 30.09.2020. godine bila niža od minimalne zarade, a usled navedenog tuženi je u svakom mesecu spornog perioda vršio korekciju plate do visine minimalne zarade. Naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana je u povećanju koeficijenta od 3,17, pri čemu nikada nije objavljena struktura tog uvećanog koeficijenta od 3,17, zbog čega se ne može utvrditi koji deo se odnosi na naknadu za ishranu u toku rada, a koji deo na regres.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zauzeo stanovište da tužbeni zahtev nije osnovan smatrajući da se na zaposlene koji platu ostvaruju prema Zakonu o platama u državnim organima i javnim ustanovama primenjuju parametri koji su unapred određeni od strane Vlade RS i Ministarstva finansija i da nema mesta primeni Zakona o radu. Međutim, po oceni drugostepenog suda, tužiljama u spornom periodu nisu isplaćivane naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom na to da kada se koeficijent tužilja pomnoži sa cenom rada, plata nije odgovarala visini minimalne zarade, na osnovu čega je izveo zaključak da u koeficijentu za obračun plate tužiljama, nisu bile sadržane predmetne naknade i iz ovih razloga je usvojio tužbene zahteve u navedenim iznosima.

Vrhovni sud je ocenio da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se po oceni Vrhovnog kasacionog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (''Službeni glasnik RS'' br. 34/01, sa novelama).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.) odredbom člana 1, između ostalog propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave iz 2015. godine, 2019. godine i 2020. godine, koji su bili u primeni u spornom periodu nisu predviđali, niti propisivali pravo zaposlenih na naknadu navedenih troškova.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi, Vrhovni sud je ocenio da je tužiljama iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentima prema kojima su tužiljama isplaćivane plate, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nemaju pravo na naknadu koju potražuju postavljenim tužbenim zahtevima, obračunatom prema parametrima najpovoljnijih kriterijuma u uporednim važećim kolektivnim ugovorima u RS (delatnost putne privrede, za javna komunalna i druga javna preduzeća).

Takođe, imajući u vidu da nije ugovoreno pravo zaposlenih na isplatu naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, proizlazi da kada su u pitanju navedene naknade u ovoj ustanovi na zaposlene se primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Ovim zakonom je propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, kao i da sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Takođe, iako se iz koeficijenta osnovne plate za tužilje u isplatnim listama ne vidi koji procenat ili nominalni iznos predstavljaju navedene naknade, sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu na način kako je to utvrdio drugostepeni sud, niti podrazumeva da deo koeficijenta tužilja pouzdano ne sadrži predmetne troškove. Kod ovako utvrđene činjenične i pravne situacije, po oceni Vrhovnog suda, tužilje nemaju pravo na tražene naknade, jer im je tuženi platu obračunavao i isplaćivao u skladu sa utvrđenim koeficijentima, zbog čega je drugostepena presuda preinačena i potvrđena prvostepena presuda kojom su tužbeni zahtevi tužilja odbijeni kao neosnovani.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 165. stava 2. u vezi članova 153. i 154. ZPP, pripada naknada troškova revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara koji se odnosi na nagradu punomoćniku za sastav revizije, u skladu sa važećom AT. Tuženom nisu dosuđeni troškovi sudskih taksi, jer zahtev nije opredeljen po visini za isplatu tih troškova (član 163. st. 2. ZPP).

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković