Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, са предлогом да се о истој одлучује као о посебној, применом одредбом члана 404. ЗПП.

Тужиље су поднеле одговор на ревизију и определиле трошкове састава одговора.

Врховни суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11....10/23), па је оценио да је ревизија туженог основана.

У поступку није учињена битна повреда одредба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиље су у спорном периоду биле у радном односу са туженим. Тужиља АА је до 26.02.2019. године обављала послове ..., након чега је премештена на радно место ... у посебним условима рада, тужиља ББ је до 28.05.2018. године обављала послове ..., након чега је премештена на радно место ... у посебним условима рада, а тужиља ВВ је до 22.02.2019. године обављала послове ... након чега је премештена на радно место ... у посебним условима рада. У наведеном периоду тужени је обрачунавао и исплаћивао плату тужиљама тако што је основицу коју је објавила Влада Републике Србије множио са коефицијентом радног места (за тужиље у целокупном спорном периоду 7,34). Плата тужиља је у периоду од 01.04.2018. године до 30.09.2020. године била нижа од минималне зараде, а услед наведеног тужени је у сваком месецу спорног периода вршио корекцију плате до висине минималне зараде. Накнада трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора садржана је у повећању коефицијента од 3,17, при чему никада није објављена структура тог увећаног коефицијента од 3,17, због чега се не може утврдити који део се односи на накнаду за исхрану у току рада, а који део на регрес.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је заузео становиште да тужбени захтев није основан сматрајући да се на запослене који плату остварују према Закону о платама у државним органима и јавним установама примењују параметри који су унапред одређени од стране Владе РС и Министарства финансија и да нема места примени Закона о раду. Међутим, по оцени другостепеног суда, тужиљама у спорном периоду нису исплаћиване накнаде на име трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, с обзиром на то да када се коефицијент тужиља помножи са ценом рада, плата није одговарала висини минималне зараде, на основу чега је извео закључак да у коефицијенту за обрачун плате тужиљама, нису биле садржане предметне накнаде и из ових разлога је усвојио тужбене захтеве у наведеним износима.

Врховни суд је оценио да се основано ревизијом указује да је побијана другостепена одлука донета уз погрешну примену материјалног права.

Одредбом члана 2. став 2. Закона о раду, прописано је да се његове одредбе примењују и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено. С обзиром да је тужени јавна служба, то се по оцени Врховног касационог суда на зараде и друга примања запослених код туженог примењује Закон о платама у државним органима и јавним службама (''Службени гласник РС'' бр. 34/01, са новелама).

Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“ бр. 34/01 ... 21/16 и др.) одредбом члана 1, између осталог прописано је да се овим законом уређује начин утврђивања плата, додатака, накнада и осталих примања запослених у јавним службама који се финансирају из буџета Републике, Аутономне покрајне и јединице локалне самоуправе, а чланом 4. став 2. наведеног закона, прописано је да коефицијент за обрачун плате садржи додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.

Посебни колективни уговори за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, Аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе из 2015. године, 2019. године и 2020. године, који су били у примени у спорном периоду нису предвиђали, нити прописивали право запослених на накнаду наведених трошкова.

Имајући у виду утврђено чињенично стање, а у контексту наведених одредби, Врховни суд је оценио да је тужиљама износ накнаде за исхрану у току рада и регреса садржан у коефицијентима према којима су тужиљама исплаћиване плате, у складу са чланом 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, због чега немају право на накнаду коју потражују постављеним тужбеним захтевима, обрачунатом према параметрима најповољнијих критеријума у упоредним важећим колективним уговорима у РС (делатност путне привреде, за јавна комунална и друга јавна предузећа).

Такође, имајући у виду да није уговорено право запослених на исплату накнада за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, произлази да када су у питању наведене накнаде у овој установи на запослене се примењују одредбе Закона о платама у државним органима и јавним службама. Овим законом је прописано да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, као и да садржи додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. Такође, иако се из коефицијента основне плате за тужиље у исплатним листама не види који проценат или номинални износ представљају наведене накнаде, сама та чињеница не ствара основ за њихову исплату на начин како је то утврдио другостепени суд, нити подразумева да део коефицијента тужиља поуздано не садржи предметне трошкове. Код овако утврђене чињеничне и правне ситуације, по оцени Врховног суда, тужиље немају право на тражене накнаде, јер им је тужени плату обрачунавао и исплаћивао у складу са утврђеним коефицијентима, због чега је другостепена пресуда преиначена и потврђена првостепена пресуда којом су тужбени захтеви тужиља одбијени као неосновани.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом члана 416. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Тужени је успео у поступку по ревизији, па му на основу члана 165. става 2. у вези чланова 153. и 154. ЗПП, припада накнада трошкова ревизијског поступка у износу од 18.000,00 динара који се односи на награду пуномоћнику за састав ревизије, у складу са важећом АТ. Туженом нису досуђени трошкови судских такси, јер захтев није опредељен по висини за исплату тих трошкова (члан 163. ст. 2. ЗПП).

Председник већа – судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић