Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na osnovu Ugovora o radu od 01.12.2016. godine na radnom mestu ..., na određeno vreme sa 50% radnog vremena, počev od 05.11.2016. godine do 15.04.2017. godine. Tužilja je stupila na rad 15.11.2016. godine. Sledećim Ugovorom o radu od 01.01.2017. godine tužilja je zasnovala radni odnos na istom radnom mestu sa istim radnim zadacima ponovo na određeno vreme do 15.04.2017. godine sa punim radnim vremenom. Ugovorom o radu od 26.11.2018. godine koji nije potpisan od strane tužilje i tuženog, ali za koji su stranke izjavile da je nesporno zaključen, tužilja ponovo zasniva radni odnos na radnom mestu ..., ali bez određenja da se radni odnos zasniva na određeno ili neodređeno vreme. Poslednji Ugovor o radu tužilja je zaključila sa tuženim 03.01.2021. godine na određeno vreme počev od 03.01.2021. godine do 31.01.2021. godine, na radnom mestu za obavljanje poslova u ..., na radnom mestu ..., dok je program u toku. Rešenjem od 08.02.2021. godine tužilji je otkazan Ugovor o radu na određeno vreme zbog isteka roka na koji je zasnovan, te je tužilji prestao radni odnos 31.01.2021. godine.

Rešenjem tuženog broj ../17 od 18.08.2017. godine određeno je da će tužilja koristiti godišnji odmor za 2017. godinu u trajanju od 22 radna dana u periodu od 09.08.2017. godine do 08.09.2017. godine. Tuženi je dana 02.11.2018. godine doneo rešenje o posebnoj zaštiti od otkaza ugovora o radu u kome je navedeno da je tužilja donela dokaz o bolovanju od nadležnog organa radi nege deteta. Uvidom u potvrdu Doma zdravlja od 30.05.2019. godine utvrđeno je da je tužilja bila privremeno sprečena za rad u periodu od 02.06.2019. godine zbog porodiljskog odsustva, a tuženi je rešenjem od 12.07.2019. godine konstatovao da je tužilja dana 02.06.2019. godine započela sa korišćenjem porodiljskog odsustva koje će trajati do 01.06.2020. godine. Uvidom u dopis Crvenog krsta broj 1048/1 od 13.05.2016. godine utvrđeno je da su obaveštene organizacije Crvenog krsta u gradovima i opštinama koje realizuju program narodnih kuhinja, da je dana 18.02.2016. godine potpisan sporazum o saradnji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike o realizaciji nabavke i distribucije hrane za devet meseci, a iz mejla Crvenog krsta Srbije proizlazi da je dana 25.03.2020. godine zaključen još jedan ovakav sporazum za potrebe 79 narodnih kuhinja. Inspektor rada je rešenjem od 14.05.2021. godine odbacio zahtev tužilje za odlaganje izvršenja rešenja o otkazu ugovora o radu, koje rešenje je potvrđeno rešenjem Ministarstva za rad, zapošljavanja, boračka i socijalna pitanja od 08.07.2021. godine.

U toku trajanja radnog odnosa kod tuženog, tužilja je dva puta koristila trudničko i porodiljsko bolovanje i to počev od 11.09.2017. godine do 01.11.2018. godine i počev od 02.11.2018. godine do 01.06.2019. godine, na trudničkom bolovanju, pa od 02.06.2019. do 01.06.2020. godine na odsustvu sa rada radi nege deteta. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno da je period kada je tužilja bila u radnom odnosu, a to od 15.11.2016. do 31.01.2021. godine je period koji obuhvata 1076 mogućih radnih dana, a da je u ovom periodu tužilja imala 386 radnih dana redovnog rada, 80 dana bolovanja i 607 dana bolovanja radi porodiljskog odsustva i nege deteta.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su našli da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan, odnosno da rešenje o otkazu ugovora o radu nije nezakonito, imajući u vidu da je tužilji prestao radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan.

Prema odredbi člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/2005 ... 75/2014) ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba (stav 1.). Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.). Prekid kraći od 30 dana ne smatra se prekidom perioda iz stava 2. ovog člana (stav 3.). Ako je ugovor o radu na odrđeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog Zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje 5 radnih dana po isteku vremena za koje je zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6.).

Odredbom člana 187. stav 1. Zakona o radu propisano je da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu. Zaposlenom iz stava 1. ovog člana rok za koji je ugovor zasnovao radni odnos za određeno vreme produžava se do isteka korišćenja prava na odsustvo.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i citiranih odredbi zakona, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tuženi u skladu sa citiranim zakonskim odredbama koje zabranjuju otkazivanje ugovora o radu u stadijumu porodiljskog odsustva ili odsustva radi nege deteta ili odsustva radi posebne nege deteta, nastavio da zaključuje ugovor o radu na određeno vreme sa tuženom i time sprečio nastupanje otkaznog razloga- istek vremena na koji je ugovor o radu zaključen i na taj način omogućio tužilji korišćenje prava iz korpusa zaštite materinstva, odnosno korišćenje porodiljskog odustva ili odsustva sa rada radi nege deteta. Tuženi je kao poslodavac na taj način zaštitio tužilju, kao svog zaposlenog od prestanka radnog odnosa i omogućio da kontinuirano zaključivanje ugovora na određeno vreme za sve vreme trajanja njenog odsustva.

Iz navedenog proizlazi da je pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev, jer se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi za preobražaj radnog odnosa kod tuženog sa određenog na neodređeno vreme, odnosno nižestepeni sudovi su pravilnom ocenom dokaza uzimajući u obzir nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrdili da je tužilja konkretno u spornom vremenskom periodu imala tačno 386 radnih dana. Stoga je pravilno nalaženje nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan kod činjenice da za vreme na koje je zaključen navedeni ugovor odnosi na trudničko bolovanje i porodiljsko odustvo, te da ne može predstavljati vreme koje je u smislu odredbe člana 37. stav 2. i 6. Zakona o radu potrebno za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Imajući u vidu da se navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci, bez detaljnog obrazloženja revizijske odluke u smislu stava 2. istog člana.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković