Врховни суд је испитао побијану одлуку применом члана 408. Закона парничном поступку - ЗПП („Службени гласник Републике Србије“ број 72/11 ... 10/23 – други закон) и утврдио да ревизија није основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 407. став 1. ЗПП, због којих се ревизија може изјавити. У поступку по жалби другостепени суд није пропустио да примени нити је неправилно применио одредбе процесног закона, што је било или могло бити од утицаја на законитост и правилност побијане одлуке.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је засновала радни однос код туженог на основу Уговора о раду од 01.12.2016. године на радном месту ..., на одређено време са 50% радног времена, почев од 05.11.2016. године до 15.04.2017. године. Тужиља је ступила на рад 15.11.2016. године. Следећим Уговором о раду од 01.01.2017. године тужиља је засновала радни однос на истом радном месту са истим радним задацима поново на одређено време до 15.04.2017. године са пуним радним временом. Уговором о раду од 26.11.2018. године који није потписан од стране тужиље и туженог, али за који су странке изјавиле да је неспорно закључен, тужиља поново заснива радни однос на радном месту ..., али без одређења да се радни однос заснива на одређено или неодређено време. Последњи Уговор о раду тужиља је закључила са туженим 03.01.2021. године на одређено време почев од 03.01.2021. године до 31.01.2021. године, на радном месту за обављање послова у ..., на радном месту ..., док је програм у току. Решењем од 08.02.2021. године тужиљи је отказан Уговор о раду на одређено време због истека рока на који је заснован, те је тужиљи престао радни однос 31.01.2021. године.

Решењем туженог број ../17 од 18.08.2017. године одређено је да ће тужиља користити годишњи одмор за 2017. годину у трајању од 22 радна дана у периоду од 09.08.2017. године до 08.09.2017. године. Тужени је дана 02.11.2018. године донео решење о посебној заштити од отказа уговора о раду у коме је наведено да је тужиља донела доказ о боловању од надлежног органа ради неге детета. Увидом у потврду Дома здравља од 30.05.2019. године утврђено је да је тужиља била привремено спречена за рад у периоду од 02.06.2019. године због породиљског одсуства, а тужени је решењем од 12.07.2019. године констатовао да је тужиља дана 02.06.2019. године започела са коришћењем породиљског одсуства које ће трајати до 01.06.2020. године. Увидом у допис Црвеног крста број 1048/1 од 13.05.2016. године утврђено је да су обавештене организације Црвеног крста у градовима и општинама које реализују програм народних кухиња, да је дана 18.02.2016. године потписан споразум о сарадњи са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике о реализацији набавке и дистрибуције хране за девет месеци, а из мејла Црвеног крста Србије произлази да је дана 25.03.2020. године закључен још један овакав споразум за потребе 79 народних кухиња. Инспектор рада је решењем од 14.05.2021. године одбацио захтев тужиље за одлагање извршења решења о отказу уговора о раду, које решење је потврђено решењем Министарства за рад, запошљавања, борачка и социјална питања од 08.07.2021. године.

У току трајања радног односа код туженог, тужиља је два пута користила трудничко и породиљско боловање и то почев од 11.09.2017. године до 01.11.2018. године и почев од 02.11.2018. године до 01.06.2019. године, на трудничком боловању, па од 02.06.2019. до 01.06.2020. године на одсуству са рада ради неге детета. Вештачењем од стране вештака економско-финансијске струке утврђено да је период када је тужиља била у радном односу, а то од 15.11.2016. до 31.01.2021. године је период који обухвата 1076 могућих радних дана, а да је у овом периоду тужиља имала 386 радних дана редовног рада, 80 дана боловања и 607 дана боловања ради породиљског одсуства и неге детета.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су нашли да је тужбени захтев тужиље неоснован, односно да решење о отказу уговора о раду није незаконито, имајући у виду да је тужиљи престао радни однос због истека рока на који је заснован.

Према одредби члана 37. Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ број 24/2005 ... 75/2014) уговор о раду може да се закључи на одређено време за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја за време трајања тих потреба (став 1.). Послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца (став 2.). Прекид краћи од 30 дана не сматра се прекидом периода из става 2. овог члана (став 3.). Ако је уговор о раду на одрђено време закључен супротно одредбама овог Закона, или ако запослени остане да ради код послодавца најмање 5 радних дана по истеку времена за које је закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време (став 6.).

Одредбом члана 187. став 1. Закона о раду прописано је да за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета, послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду. Запосленом из става 1. овог члана рок за који је уговор засновао радни однос за одређено време продужава се до истека коришћења права на одсуство.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања и цитираних одредби закона, правилан је закључак нижестепених судова да је тужени у складу са цитираним законским одредбама које забрањују отказивање уговора о раду у стадијуму породиљског одсуства или одсуства ради неге детета или одсуства ради посебне неге детета, наставио да закључује уговор о раду на одређено време са туженом и тиме спречио наступање отказног разлога- истек времена на који је уговор о раду закључен и на тај начин омогућио тужиљи коришћење права из корпуса заштите материнства, односно коришћење породиљског одуства или одсуства са рада ради неге детета. Тужени је као послодавац на тај начин заштитио тужиљу, као свог запосленог од престанка радног односа и омогућио да континуирано закључивање уговора на одређено време за све време трајања њеног одсуства.

Из наведеног произлази да је правилно примењено материјално право када је одбијен тужбени захтев, јер се у конкретном случају нису стекли услови за преображај радног односа код туженог са одређеног на неодређено време, односно нижестепени судови су правилном оценом доказа узимајући у обзир налаз и мишљење вештака економско-финансијске струке утврдили да је тужиља конкретно у спорном временском периоду имала тачно 386 радних дана. Стога је правилно налажење нижестепених судова да је тужбени захтев тужиље неоснован код чињенице да за време на које је закључен наведени уговор односи на трудничко боловање и породиљско одуство, те да не може представљати време које је у смислу одредбе члана 37. став 2. и 6. Закона о раду потребно за прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време.

Имајући у виду да се наводима ревизије не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, Врховни суд је на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци, без детаљног образложења ревизијске одлуке у смислу става 2. истог члана.

Председник већа-судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић