Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408.. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa zakonskim zastupnikom tuženog postigao usmeni sporazum o povremenom obavljanju poslova ... . Istovremeno je dogovorena isplata po svakoj turi prevoza robe u visini od 10% od vrednosti prevezene robe za evropske zemlje i 15% od vrednosti prevezene robe za teritoriju ... . Navedeni posao tužilac je obavljao sve do 25.07.2016.godine, kada je rad kod poslodavca na sopstveni zahtev prekinut. Parnične stranke su dana 02.04.2015.godine zaključile ugovor o radu na određeno vreme u trajanju od tri meseca, počev od 02.04.2015.godine do 01.07.2015. godine, u kom periodu je tužilac, bio prijavljen kod nadležne službe za obavezno socijalno osiguranje. Nakon isteka ugovora o radu na određeno vreme, parnične stranke, iako je tuženi na tome insistirao, nisu zaključile nov ugovor o radu niti je bilo razgovora sa tuženim o zasnivanju radnog odnosa. Tužilac se izjasnio da ne želi zasnivanje radnog odnosa niti želi da ga tuženi prijavi iz razloga gubitka prava na isplatu dečijeg dodatka i obaveze plaćanja alimentacije, a što je utvrđeno tokom postupka na osnovu iskaza saslušanih svedoka kao i parničnih stranaka. Tužilac je naknadu od 10% ili 15%, u zavisnosti od zemlje u koju je putovao, na osnovu usmene saglasnosti koju su parnične stranke postigle, primao na ruke u dinarima ili evrima i o tome nisu sačinjavane priznanice. Veštačenjem je, na osnovu raspoložive dokumentacije, utvrđeno da je u periodu kada je bio zaključen ugovor o radu tužiocu isplaćivana zarada, dnevnice kao i pripadajući doprinosi, dok je u pogledu perioda kada parnične stranke nisu zaključile ugovor o radu, utvrđeno da tužiocu i za taj period faktičkog rada pripada naknada, ali imajući u vidu postignut dogovor o visini i načinu isplate nakade, a ceneći i iskaz tužioca, sledi da je tuženi u celini isplatio dogovorene iznose naknade, kao i da nema neisplaćenih dnevnica. Postavljenim tužbenim zahtevom tužilac je tražio da se utvrdi da je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog počev od 25.07.2013. godine pa do 26.07.2016. godine, kao i da se obaveže tužena da mu za isti period isplati pripadajuću zaradu, uplati pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje kao i da se obaveže tuženi na isplatu dnevnice za službeni put u inostranstvo u iznosu od 564,02 evra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu propisano je da se radni odnos zasniva zaključenjem ugovora o radu, a ako ugovor nije zaključen, radni odnos se zasniva stupanjem zaposlenog na rad.

Radni odnos se po pravilu zasniva ugovorom o radu, koga zaključuju zaposleni i poslodavac i smatra se da je zaključen kada ga potpišu zaposleni i direktor, odnosno preduzetnik, kako je to predviđeno članom 30. Zakona o radu. Članom 32.stav 2. propisano je da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana,smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Međutim, to ne znači da svaki rad bez ugovora o radu vodi zasnivanju radnog odnosa. Jedan od osnovnih elemenata za zasnivanje radnog odnosa u situaciji kada ugovor o radu nije zaključen jeste saglasnost volja, a koja u ovom slučaju nije postojala. Naime, nakon isteka ugovora o radu od 02.04.2015.godine, na insistiranje tuženog da sa tužiocem zaključi nov ugovor o radu, tužilac je isti odbio. Dakle, tužilac nije imao volju da zasnuje radni odnos na neodređeno vreme, već isključivo da povremeno obavlja poslove ..., koji zaključak proizilazi iz iskaza tužioca prilikom saslušanja, uz usmeni sporazum sa tuženim da mu se po obavljenom poslu, na ruke, isplati 10% od vrednosti prevezene robe za Evropske države odnosno 15% od vrednosti robe prevezene za ..., a što je i po iskazu tužioca, tuženi i činio.

Stoga su i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme u periodu od 25.07.2013. godine do 26.07.2016. godine kao i zahtev za isplatu nakande zarade, dnevnica za put u inostranstvo kao i uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, budući da je tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da tužilac nije imao nameru ni volju da za navedeni posao ... sa tuženim kao poslodavcem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme, usled čega nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje da je tužilac u spornom periodu bi u radnom odnosu kod tuženog, u smislu člana 30. i 31. Zakona o radu. Budući da su tužiocu od strane tuženog u celosti ispčlaćene sve naknade na ime zarade, dnevnica za službeno putovanje kao i doprinosi za period kada je tužilac bio u radnom odnosu, tužbeni zahtev je odbijen.

Sledom izloženog, navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava se ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić