Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу одредбе члана 408.. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18 – у даљем тексту: ЗПП) и утврдио да ревизија тужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је са законским заступником туженог постигао усмени споразум о повременом обављању послова ... . Истовремено је договорена исплата по свакој тури превоза робе у висини од 10% од вредности превезене робе за европске земље и 15% од вредности превезене робе за територију ... . Наведени посао тужилац је обављао све до 25.07.2016.године, када је рад код послодавца на сопствени захтев прекинут. Парничне странке су дана 02.04.2015.године закључиле уговор о раду на одређено време у трајању од три месеца, почев од 02.04.2015.године до 01.07.2015. године, у ком периоду је тужилац, био пријављен код надлежне службе за обавезно социјално осигурање. Након истека уговора о раду на одређено време, парничне странке, иако је тужени на томе инсистирао, нису закључиле нов уговор о раду нити је било разговора са туженим о заснивању радног односа. Тужилац се изјаснио да не жели заснивање радног односа нити жели да га тужени пријави из разлога губитка права на исплату дечијег додатка и обавезе плаћања алиментације, а што је утврђено током поступка на основу исказа саслушаних сведока као и парничних странака. Тужилац је накнаду од 10% или 15%, у зависности од земље у коју је путовао, на основу усмене сагласности коју су парничне странке постигле, примао на руке у динарима или еврима и о томе нису сачињаване признанице. Вештачењем је, на основу расположиве документације, утврђено да је у периоду када је био закључен уговор о раду тужиоцу исплаћивана зарада, дневнице као и припадајући доприноси, док је у погледу периода када парничне странке нису закључиле уговор о раду, утврђено да тужиоцу и за тај период фактичког рада припада накнада, али имајући у виду постигнут договор о висини и начину исплате накаде, а ценећи и исказ тужиоца, следи да је тужени у целини исплатио договорене износе накнаде, као и да нема неисплаћених дневница. Постављеним тужбеним захтевом тужилац је тражио да се утврди да је био у радном односу на неодређено време код туженог почев од 25.07.2013. године па до 26.07.2016. године, као и да се обавеже тужена да му за исти период исплати припадајућу зараду, уплати припадајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање као и да се обавеже тужени на исплату дневнице за службени пут у иностранство у износу од 564,02 евра.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, по оцени Врховног касационог суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили као неоснован тужбени захтев тужиоца.

Одредбом члана 32. став 1. Закона о раду прописано је да се радни однос заснива закључењем уговора о раду, а ако уговор није закључен, радни однос се заснива ступањем запосленог на рад.

Радни однос се по правилу заснива уговором о раду, кога закључују запослени и послодавац и сматра се да је закључен када га потпишу запослени и директор, односно предузетник, како је то предвиђено чланом 30. Закона о раду. Чланом 32.став 2. прописано је да ако послодавац са запосленим не закључи уговор о раду у складу са ставом 1. овог члана,сматра се да је запослени засновао радни однос на неодређено време даном ступања на рад.

Међутим, то не значи да сваки рад без уговора о раду води заснивању радног односа. Један од основних елемената за заснивање радног односа у ситуацији када уговор о раду није закључен јесте сагласност воља, а која у овом случају није постојала. Наиме, након истека уговора о раду од 02.04.2015.године, на инсистирање туженог да са тужиоцем закључи нов уговор о раду, тужилац је исти одбио. Дакле, тужилац није имао вољу да заснује радни однос на неодређено време, већ искључиво да повремено обавља послове ..., који закључак произилази из исказа тужиоца приликом саслушања, уз усмени споразум са туженим да му се по обављеном послу, на руке, исплати 10% од вредности превезене робе за Европске државе односно 15% од вредности робе превезене за ..., а што је и по исказу тужиоца, тужени и чинио.

Стога су и по оцени Врховног касационог суда, правилно нижестепени судови применили материјално право и одбили као неоснован тужбени захтев тужиоца за утврђење да је био у радном односу код туженог на неодређено време у периоду од 25.07.2013. године до 26.07.2016. године као и захтев за исплату наканде зараде, дневница за пут у иностранство као и уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, будући да је током поступка несумњиво утврђено да тужилац није имао намеру ни вољу да за наведени посао ... са туженим као послодавцем закључи уговор о раду на неодређено време, услед чега нису испуњени услови за утврђење да је тужилац у спорном периоду би у радном односу код туженог, у смислу члана 30. и 31. Закона о раду. Будући да су тужиоцу од стране туженог у целости испчлаћене све накнаде на име зараде, дневница за службено путовање као и доприноси за период када је тужилац био у радном односу, тужбени захтев је одбијен.

Следом изложеног, наводи ревидента о погрешној примени материјалног права се не могу прихватити као основани.

На основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд одлучио је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић