Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbe člana 403. i 404. Zakona parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene nakon što je rešenjem Ministarstva pravde – Uprave za izvrešnje zavodskih sanckija od 29.04.2008. godine preuzeta u Upravu za izvršenje krivičnih sankcija iz privremenih institucija Kosova i Metohije. Navedeno rešenje doneto je na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije od 17.04.2008. godine kojim je prihvaćena Informacija o načinu preuzimanja u državne organe RS lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije po kome se položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama upodobljava položaju državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji delokrug je preuzeo drugi organ u skladu sa članom 135. stav 1. Zakona o državnim službenicima. Rešenjem od 29.04.2008. godine utvrđeno je da tužilja ostvaruje pravo na platu prema dotadašnjem rešenju u visini od 16.000,00 dinara. Tužilja u utuženom periodu nije bila radno angažovana, a primala je platu po rešenju od 29.04.2008.godine. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko – finansijske oblasti utvrđeni su iznosi razlike između isplaćene plate i plate koja bi tužilji pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, primenom koeficijenta utvrđenim Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje krivičnih sankicija od 1,70 sa uvećanjem od 30% na ime staža osiguranja sa uvećanim trajanjem.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je tužena dužna da tužilji naknadi štetu s obzirom da je u spornom periodu primala platu po rešenju od 29.04.2008. godine i da nije bila radno angažovana protivno odredbi člana 135. stav 2. Zakona o državnim službenicima. Tužilja je u utuženom periodu bila u radnom odnosu kod tužene pa je tužena bila dužna da joj rešenjem utvrdi koeficijent plate u skladu sa članom 8. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvrešenje krivičnih sankcija. Stoga je onemogućavanjem tužilje da radi i ostvari platu koju bi po redovnom toku stvari ostvarila tužena stvorila protivpravno stanje

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilja nije dokazala da je tužena imala mogućnost da tužilju nakon preuzimanja iz privremenih institucija Kosova i Metohije rasporedi na odgovarajuće radno mesto. Pored toga, tužilja u utuženom periodu nije bila radno angažovana pa ne ostvaruje pravo na isplatu plate u skladu sa Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika. Zato je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Članom 7 Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS”, br.62/06, sa novelama) propisano je da se osnovna plata određuje množenjem koeficijenta sa osnovicom za obračun i isplatu plata (u daljem tekstu: osnovica). Osnovna plata pripada državnom službeniku koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom. Državni službenik koji ne radi puno radno vreme ima pravo na osnovnu platu koja je srazmerna dužini njegovog radnog vremena.

U konkretnom slučaju tužilja je preuzeta iz privremenih institucija na Kosovu i Metohiji u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija, ali je ostala neraspoređena. Tužilja u spornom periodu nije bila radno angažovana, zbog čega nema pravo na platu, koja u smislu člana 7 Zakona o platama državnih službenika i nameštenika pripada državnim službenicima za obavljeni rad onda kada su radno angažovani. Okolnost da je tužilja u periodu potraživanja bila u radnom odnosu kod tužene, tužilji ne daje automatski pravo na isplatu plate, u situaciji kada nije bila radno angažovana jer je plata, u smislu odredbe člana 104 stav 1 Zakona o radu, odgovarajuća radu.

Osim toga, tužilja tokom postupka nije dokazala da je krivicom tužene bila onemogućena da radi. Stoga, u konkretnom slučaju nema deliktnog ponašanja tužene u smislu člana 154 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, niti pak nepravilnog i nezakonitog rada koji bi vodio postojanju njene odgovornosti za naknadu štete u smislu člana 172 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima. Tužilji je isplaćena naknada plate za sporni period, u visini utvrđenoj pravnosnažnim rešenjem tužene od 29.04.2008. godine, kojim je tužilja preuzeta u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija.

Kod izloženog, neosnovano se u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković