Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са позивом на одредбе члана 403. и 404. Закона парничном поступку.

Врховни суд је испитао побијану одлуку, у смислу одредбе члана 408, у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20), па је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код тужене након што је решењем Министарства правде – Управе за изврешње заводских санцкија од 29.04.2008. године преузета у Управу за извршење кривичних санкција из привремених институција Косова и Метохије. Наведено решење донето је на основу Закључка Владе Републике Србије од 17.04.2008. године којим је прихваћена Информација о начину преузимања у државне органе РС лица која су била запослена у привременим институцијама Косова и Метохије по коме се положај лица која су била запослена у привременим институцијама уподобљава положају државних службеника и намештеника који су радили у органима који су укинути, а чији делокруг је преузео други орган у складу са чланом 135. став 1. Закона о државним службеницима. Решењем од 29.04.2008. године утврђено је да тужиља остварује право на плату према дотадашњем решењу у висини од 16.000,00 динара. Тужиља у утуженом периоду није била радно ангажована, а примала је плату по решењу од 29.04.2008.године. Оценом налаза и мишљења судског вештака економско – финансијске области утврђени су износи разлике између исплаћене плате и плате која би тужиљи припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама, применом коефицијента утврђеним Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата у Управи за извршење кривичних санкиција од 1,70 са увећањем од 30% на име стажа осигурања са увећаним трајањем.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев налазећи да је тужена дужна да тужиљи накнади штету с обзиром да је у спорном периоду примала плату по решењу од 29.04.2008. године и да није била радно ангажована противно одредби члана 135. став 2. Закона о државним службеницима. Тужиља је у утуженом периоду била у радном односу код тужене па је тужена била дужна да јој решењем утврди коефицијент плате у складу са чланом 8. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плате у Управи за изврешење кривичних санкција. Стога је онемогућавањем тужиље да ради и оствари плату коју би по редовном току ствари остварила тужена створила противправно стање

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев, налазећи да тужиља није доказала да је тужена имала могућност да тужиљу након преузимања из привремених институција Косова и Метохије распореди на одговарајуће радно место. Поред тога, тужиља у утуженом периоду није била радно ангажована па не остварује право на исплату плате у складу са Законом о платама државних службеника и намештеника. Зато је првостепена пресуда преиначена и тужбени захтев одбијен, као неоснован.

По оцени Врховног суда, одлука другостепеног суда заснована је на правилној примени материјалног права.

Чланом 7 Закона о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС”, бр.62/06, са новелама) прописано је да се основна плата одређује множењем коефицијента са основицом за обрачун и исплату плата (у даљем тексту: основица). Основна плата припада државном службенику који ради пуно радно време или радно време које се сматра пуним радним временом. Државни службеник који не ради пуно радно време има право на основну плату која је сразмерна дужини његовог радног времена.

У конкретном случају тужиља је преузета из привремених институција на Косову и Метохији у Управу за извршење заводских санкција, али је остала нераспоређена. Тужиља у спорном периоду није била радно ангажована, због чега нема право на плату, која у смислу члана 7 Закона о платама државних службеника и намештеника припада државним службеницима за обављени рад онда када су радно ангажовани. Околност да је тужиља у периоду потраживања била у радном односу код тужене, тужиљи не даје аутоматски право на исплату плате, у ситуацији када није била радно ангажована јер је плата, у смислу одредбе члана 104 став 1 Закона о раду, одговарајућа раду.

Осим тога, тужиља током поступка није доказала да је кривицом тужене била онемогућена да ради. Стога, у конкретном случају нема деликтног понашања тужене у смислу члана 154 став 1 Закона о облигационим односима, нити пак неправилног и незаконитог рада који би водио постојању њене одговорности за накнаду штете у смислу члана 172 став 1 Закона о облигационим односима. Тужиљи је исплаћена накнада плате за спорни период, у висини утврђеној правноснажним решењем тужене од 29.04.2008. године, којим је тужиља преузета у Управу за извршење заводских санкција.

Код изложеног, неосновано се у ревизији указује на погрешну примену материјалног права.

Правилно је одлучено и о накнади трошкова поступка на основу члана 165. став 2. у вези чланова 153. став 1. и 154. Закона о парничном поступку.

Из изложених разлога, Врховни суд је применом одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић