Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima „...“ počev od 17.04.2012. godine do 20.09.2016. godine, kada mu je tuženi otkazao ugovor o radu rešenjem broj .. od 19.09.2016. godine, jer je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za njegovim daljim angažovanjem. Tužilac je pre donošenja osporenog rešenja obavljao poslove u OJ u ... u Nišu, gde je premešten nakon što je vraćen na rad po pravnosnažnoj presudi od 16.06.2015. godine. Pre donošenja osporenog rešenja, tuženi je 16.06.2016. godine i 21.07.2016. godine, obavestio zaposlene da je OJ u ... u Nišu, izdata u zakup drugom pravnom licu, nakon čega je ova organizaciona jedinica Odlukom nadzornog odbora tužene broj 162 od 16.08.2016. godine brisana iz Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova. Zaposleni u ovoj organizacionoj jedinici obavešteni su da mogu da zasnuju radni odnos kod drugog poslodavca, što ako ne prihvate da će biti proglašeni tehnološkim viškom. Tužilac je obavestio tuženog da ne prihvata zasnivanje radnog odnosa kod drugog poslodavca. Tuženi je u periodu kada je doneto rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu imao više oraganizacionih jedinica u Nišu i u okolini, u kojima su se obavljali poslovi radnog mesta tužioca, pri čemu je 02.09.2016. godine sa osam radnika koji su bili u radnom odnosu na određeno vreme zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme u tim drugim organizacionim jedinicama. U pobijanom rešenju navedeno je da kod tuženog ne postoji slobodno radno mesto, a da je u organizacionoj jedinici u kojoj je tužilac raspoređen utvrđen poslovni gubitak u prethodne tri godine (2013, 2014. i 2105. godine).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je osporeno rešenje tuženog nezakonito, isto poništili i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad primenom člana 179. stav 5. Zakona o radu. Ovo, jer su smatrali da je tuženi mogao nakon što je organizaciona jedinica u kojoj je radio tužilac odlukom nadzornog odbora tuženog od 16.08.2016. godine brisana iz Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova, da tužioca rasporedi u drugu organizacionu jedinicu u kojoj su u trenutku pokretanja postupka radi proglašenja tužioca tehnološkim viškom, a potom i nakon gašenja organizacione jedinice u kojoj je tužilac radio, radili zaposleni po osnovu ugovora o radu na određeno vreme i posle zasnovali radni odnos na neodređeno vreme.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovno se u revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Prema navedenoj odredbi, poslodavac može da uvede tehnološke, ekonomske i organizacione promene, a ako njihova primena bude zahtevala smanjenje ili ukidanje određenih poslova, tada mora doći do prestanka radnog odnosa zaposlenima koji su ih obavljali. Međutim, da bi otkaz bio zakonit, potrebno je da je poslodavac proveo propisanu proceduru, kao i da je za radom određenog zaposlenog prestala potreba u objektivnom smislu, odnosno da je za obavljanjem poslova na koje je zaposleni bio raspoređen prestala potreba, a da poslodavac nije imao mogućnost da zaposlenog rasporedi na druge poslove za koje zaposleni ima stručne kvalifikacije i radne sposobnosti. U ovom slučaju tužilac je obavljao poslove „...“ u OJ u ... u Nišu sve do 20.09.2016. godine. Tuženi je pre nego što je tužiocu otkazao ugovor o radu, i to 16.06.2016. godine i 21.07.2016. godine obavestio zaposlene u toj organizacionoj jedinici da je prostor izdat u zakup drugom pravnom licu, a nakon čega je ta organizaciona jedinica Odlukom nadzornog odbora tuženog od 16.08.2016. godine brisana iz Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova. Međutim, kako je u to vreme tuženi imao više organizacionih jedinica u Nišu i okolini, u kojima su se obavljali poslovi i radnog mesta tužioca, pri čemu je 02.09.2016. godine sa osam radnika koji su bili u radnom odnosu na određeno vreme zaključio ugovore o radu na neodređeno vreme, to sledi da je tuženi imao upražnjeno radno mesto na koje je mogao da rasporedi tužioca kada je organizaciona jedinica u kojoj je radio tužilac brisana iz Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova (16.08.2016. godine). Stoga je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu nezakonito, jer je doneto suprotno zakonu, sa kojih razloga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravilno su odlučili i nižestepeni sudovi kada su obavezali tuženog da tužioca vrati na rad, pravilnom primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu, s obzirom da je osporeno rešenje poništeno, kao nezakonito i utvrđeno da ne postoji osnov za prestanak radnog odnosa.

Ostalim navodima revizije se ukazuje da je činjenično stanje nepravilno i nepotpuno utvrđeno, što ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP, sa kojih razloga je revizija tuženog odbijena i odlučeno kao u izreci primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić