OBAVEZUJE SE tužilja da na ime naknade troškova postupka isplati tuženom iznos od 20.404,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 220/21 od 01.10.2021. godine obavezan je tuženi da tužilji isplati za period od 01.03.2018. godine do 24.05.2018. godine na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom kako je navedeno u izreci i da dosuđene iznose u korist tužilje uplati nadležnim fondovima doprinose za obavezno socijalno osiguranje i obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 60.808,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3303/21 od 08.12.2021. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv navedene drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbe člana 404. ZPP.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu prava zaposlenih kod tuženog AD „Železnice Srbije“ i njegovih pravnih sledbenika na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog u periodu koji je predmet tužbenog zahteva. Tuženi je u utuženom periodu primenjivao KU koji je objavljen u Službenom glasniku Železnice Srbije AD broj 24/18 dana 24.05.2018. godine. Odredbom člana 94. navedenog KU propisano je da zaposleni ima pravo na troškove za ishranu u toku rada u visini od 120,00 dinara, bez poreza i doprinosa, po radnom danu, srazmerno broju radnih dana provedenih na radu, a članom 95. da zaposleni ima pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora u visini od 12.000,00 dinara, bez poreza i doprinosa, koji se isplaćuje mesečno u iznosu od 1.000,00 dinara. Članom 153. navedenog KU propisano je da isti stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u službenom glasniku tuženog, a da se njegove odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih primenjuju počev od isplate zarade za mesec mart 2018. godine. Tuženi je tužilji naknadu za troškove ishrane u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.03.2018. godine do 24.05.2018. godine isplaćivao u skladu sa navedenim odredbama KU od 24.05.2018. godine.

Na temelju tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev smatrajući da se odredbe KU od 24.05.2018. godine ne mogu primenjivati u utuženom periodu jer je članom 197. Ustava Republike Srbije zabranjeno povratno dejstvo opštih akata. Nižestepeni sudovi su visinu potraživanja tužioca po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrdili u neto iznosima, a prema parametrima iz ranije važećeg Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, br. 37/95...7/00).

Vrhovni kasacioni sud smatra da su nižestepeni sudovi odlučujući o tužbenom zahtevu pogrešno primenili materijalno pravo. Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6) koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Članovima 94. i 95. Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine ugovoreni su iznosi i način obračuna troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za zaposlene kod tuženog, a prema tim odredbama tužilji su isplaćene naknade zahtevane u ovoj parnici i za period od marta do maja 2018. godine. Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od marta do maja 2018. godine jer su ti troškovi tužilji isplaćeni prema odredbama navedenog KU od 24.05.2018. godine.

Primenom člana 165. stava 2. u vezi članova 153. i 154. ZPP obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 20.404,00 dinara koji se odnosi na nagradu punomoćniku za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara i sudsku taksu na žalbu u iznosu od 2.404,00 dinara. Tuženom nije dosuđena naknada troškova sudskih taksi u revizijskom postupku jer zahtev za naknadu tih troškova nije opredeljen u skladu sa članom 163. stavom 2. ZPP.

Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 416. stava 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić