ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужиља да на име накнаде трошкова поступка исплати туженом износ од 20.404,00 динара, у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Новом Саду П1 220/21 од 01.10.2021. године обавезан је тужени да тужиљи исплати за период од 01.03.2018. године до 24.05.2018. године на име трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора појединачне месечне износе са законском затезном каматом како је наведено у изреци и да досуђене износе у корист тужиље уплати надлежним фондовима доприносе за обавезно социјално осигурање и обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове поступка у износу од 60.808,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 3303/21 од 08.12.2021. године одбијена је жалба туженог и потврђена првостепена пресуда.

Против наведене другостепене пресуде тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, с позивом на одредбе члана 404. ЗПП.

Према оцени Врховног касационог суда у конкретном случају испуњени су услови за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18/20), ради уједначавања судске праксе у погледу права запослених код туженог АД „Железнице Србије“ и његових правних следбеника на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. Из наведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду применом члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је установио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. става 2. тачке 2) ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог у периоду који је предмет тужбеног захтева. Тужени је у утуженом периоду примењивао КУ који је објављен у Службеном гласнику Железнице Србије АД број 24/18 дана 24.05.2018. године. Одредбом члана 94. наведеног КУ прописано је да запослени има право на трошкове за исхрану у току рада у висини од 120,00 динара, без пореза и доприноса, по радном дану, сразмерно броју радних дана проведених на раду, а чланом 95. да запослени има право на регрес за коришћење годишњег одмора у висини од 12.000,00 динара, без пореза и доприноса, који се исплаћује месечно у износу од 1.000,00 динара. Чланом 153. наведеног КУ прописано је да исти ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у службеном гласнику туженог, а да се његове одредбе које се односе на обрачун и исплату зарада, накнада зарада и других примања запослених примењују почев од исплате зараде за месец март 2018. године. Тужени је тужиљи накнаду за трошкове исхране у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора за период од 01.03.2018. године до 24.05.2018. године исплаћивао у складу са наведеним одредбама КУ од 24.05.2018. године.

На темељу тако утврђених чињеница нижестепени судови су усвојили тужбени захтев сматрајући да се одредбе КУ од 24.05.2018. године не могу примењивати у утуженом периоду јер је чланом 197. Устава Републике Србије забрањено повратно дејство општих аката. Нижестепени судови су висину потраживања тужиоца по основу накнаде трошкова за исхрану у току рада и трошкова регреса за коришћење годишњег одмора утврдили у нето износима, а према параметрима из раније важећег Колективног уговора туженог („Службени гласник РС“, бр. 37/95...7/00).

Врховни касациони суд сматра да су нижестепени судови одлучујући о тужбеном захтеву погрешно применили материјално право. Законом о раду предвиђено је право запосленог на накнаду трошкова у вези са радом. Законом о изменама и допунама Закона о раду (“Службени гласник РС” бр. 61/05), који се примењује од 01.01.2006. године, предвиђено је и право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 118. тач. 5. и 6) који морају бити исказани у обрачунској листи за све запослене. Члановима 94. и 95. Колективног уговора туженог од 24.05.2018. године уговорени су износи и начин обрачуна трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора за запослене код туженог, а према тим одредбама тужиљи су исплаћене накнаде захтеване у овој парници и за период од марта до маја 2018. године. Врховни касациони суд налази да су нижестепени судови погрешно применили материјално право када су усвојили тужбени захтев на име трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора за период од марта до маја 2018. године јер су ти трошкови тужиљи исплаћени према одредбама наведеног КУ од 24.05.2018. године.

Применом члана 165. става 2. у вези чланова 153. и 154. ЗПП обавезана је тужиља да туженом накнади трошкове ревизијског поступка у износу од 20.404,00 динара који се односи на награду пуномоћнику за састав ревизије у износу од 18.000,00 динара и судску таксу на жалбу у износу од 2.404,00 динара. Туженом није досуђена накнада трошкова судских такси у ревизијском поступку јер захтев за накнаду тих трошкова није опредељен у складу са чланом 163. ставом 2. ЗПП.

Сходно наведеном, Врховни касациони суд је, применом члана 416. става 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић