Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, nižestepene presude zasnivaju na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega činjenično stanje nije pravilno utvrđeno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog od 01.08.2003. godine. Rešenjem tuženog (bez označenog datuma) a koje je tužilja primila 05.07.2005. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline i ponašanja zbog kojeg ne može da ostane na radu. U upozorenju od 02.06.2005. godine kojim se ukazuje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu navedeno je da tužilja stalno kasni na posao, samovoljno napušta posao u toku rada, aljkavo vrši povereni joj posao, nemarno se odnosi prema sredstvima poslodavca, nekorektno se odnosi prema ostalim zaposlenima, a naročito nemarno i nedolično se odnosi prema trećim licima, t.j.klijentima i kupcima poslodavca sa kojima dolazi u kontakt u radu ili u vezi sa radom, te da je ovo kršenje radne discipline poslodavac uočio neposredno preko svog zakonskog zastupnika direktora, kao i pritužbama ostalih zaposlenih i kupaca. Tuženi je tužilji dostavio ovo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, zaključujući da je tužilji zakonito prestao radni odnos na osnovu člaan 179. tačka 3. Zakona o radu, te je odbijen i zahtev tužilje za vraćanje na rad kao i zahtev za naknadu štete.

Zakon o radu u članu 180. stav 1. propisuje da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1)-6) ovog zakona zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga na otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja; stavom 2. ovog člana, propisano je da u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otakaz i rok za davanje odgovora na upozorenje; a stavom 3. propisano je da ako postoje olakšavajuće okolnosti ili ako priroda povrede radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline nije dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, poslodavac može u upozorenju da zaposlenog obavesti da će mu otkazati ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu, bez ponovnog upozorenja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, upozorenje koje je dostavljeno tužilji i u kojem su navedeni razlozi za otkaz ugovora o radu, ne sadrži elemente propisane citiranom odredbom člana 180. Zakona o radu. Upozorenje mora da sadrži osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz, a to znači da je u upozorenju moralo da bude navedeno kog dana i u koje vreme je tužilja kasnila na posao i samovoljno napuštala posao, u čemu se ogleda da: „aljkavo vrši povereni posao“ i kada je ove radnje preduzela, prema kojim sredstvima poslodavca, kada i na koji način se „nemarno“ odnosila i kada i na koji način se nekorektno odnosila prema zaposlenima i koji su to zaposleni. Takođe, u upozorenju je navedeno da se tužilja nemarno i nedolično odnosi prema trećim licima, t.j.klijentima i kupcima poslodavca, ali nije naveden period u kome se tužilja ponašala na opisani način.

Ukoliko upozorenje ne sadrži sve zakonske elemente, zaposlenom je uskraćeno osnovno pravo i to pravo na odbranu, odnosno izjašnjenje o tome šta mu je stavljeno na teret u pogledu narušavanja radne discipline, a ovo pravo zaposleni ima i na osnovu Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158. Tužilji je dato upozorenje na postojanje razloga za otkaz koje sadrži paušalne i uopštene razloge u vezi njenog ponašanja. Iz ovakvog upozorenja nije moguće da se konkretizuju radnje tužilje koje bi bile razlog za otkaz ugovora o radu i prestanak radnog odnosa.

Stoga su osnovani revizijski navodi da je pobijanim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Pošto pravilno i potpuno utvrde činjenično stanje, nižestepeni sudovi će pravilno primeniti materijalno pravo, ceneći primedbe iznete u ovom rešenju i doneti zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.