Испитујући побијану пресуду у смислу члана 399. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужиље основана. У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Међутим, нижестепене пресуде заснивају на погрешној примени материјалног права, због чега чињенично стање није правилно утврђено.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог од 01.08.2003. године. Решењем туженог (без означеног датума) а које је тужиља примила 05.07.2005. године, тужиљи је отказан уговор о раду због непоштовања радне дисциплине и понашања због којег не може да остане на раду. У упозорењу од 02.06.2005. године којим се указује на постојање разлога за отказ уговора о раду наведено је да тужиља стално касни на посао, самовољно напушта посао у току рада, аљкаво врши поверени јој посао, немарно се односи према средствима послодавца, некоректно се односи према осталим запосленима, а нарочито немарно и недолично се односи према трећим лицима, т.ј.клијентима и купцима послодавца са којима долази у контакт у раду или у вези са радом, те да је ово кршење радне дисциплине послодавац уочио непосредно преко свог законског заступника директора, као и притужбама осталих запослених и купаца. Тужени је тужиљи доставио ово упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев, закључујући да је тужиљи законито престао радни однос на основу члаан 179. тачка 3. Закона о раду, те је одбијен и захтев тужиље за враћање на рад као и захтев за накнаду штете.

Закон о раду у члану 180. став 1. прописује да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тач. 1)-6) овог закона запосленог писаним путем упозори на постојање разлога на отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења; ставом 2. овог члана, прописано је да у упозорењу из става 1. овог члана послодавац је дужан да наведе основ за давање отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отаказ и рок за давање одговора на упозорење; а ставом 3. прописано је да ако постоје олакшавајуће околности или ако природа повреде радне обавезе или непоштовање радне дисциплине није довољан разлог за отказ уговора о раду, послодавац може у упозорењу да запосленог обавести да ће му отказати уговор о раду ако поново учини исту или сличну повреду, без поновног упозорења.

По оцени Врховног касационог суда, упозорење које је достављено тужиљи и у којем су наведени разлози за отказ уговора о раду, не садржи елементе прописане цитираном одредбом члана 180. Закона о раду. Упозорење мора да садржи основ за давање отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отказ, а то значи да је у упозорењу морало да буде наведено ког дана и у које време је тужиља каснила на посао и самовољно напуштала посао, у чему се огледа да: „аљкаво врши поверени посао“ и када је ове радње предузела, према којим средствима послодавца, када и на који начин се „немарно“ односила и када и на који начин се некоректно односила према запосленима и који су то запослени. Такође, у упозорењу је наведено да се тужиља немарно и недолично односи према трећим лицима, т.ј.клијентима и купцима послодавца, али није наведен период у коме се тужиља понашала на описани начин.

Уколико упозорење не садржи све законске елементе, запосленом је ускраћено основно право и то право на одбрану, односно изјашњење о томе шта му је стављено на терет у погледу нарушавања радне дисциплине, а ово право запослени има и на основу Конвенције Међународне организације рада број 158. Тужиљи је дато упозорење на постојање разлога за отказ које садржи паушалне и уопштене разлоге у вези њеног понашања. Из оваквог упозорења није могуће да се конкретизују радње тужиље које би биле разлог за отказ уговора о раду и престанак радног односа.

Стога су основани ревизијски наводи да је побијаним пресудама погрешно примењено материјално право.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци на основу члана 407. став 2. Закона о парничном поступку.

Пошто правилно и потпуно утврде чињенично стање, нижестепени судови ће правилно применити материјално право, ценећи примедбе изнете у овом решењу и донети закониту одлуку.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.