Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Ostojin, advokat iz ..., protiv tuženog DOO „DAD DRAXLMAIER AUTOMOTIVE“ iz Zrenjanina, čiji je punomoćnik Živkica Milićev, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3188/18 od 17.12.2018. godine, u sednici održanoj 08.07.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3188/18 od 17.12.2018. godine i presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 510/16 od 29.09.2018. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 510/16 od 29.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi, kao nezakonito, rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 18.07.2016. godine, a da se obaveže tuženi da je vrati na rad i u radni odnos. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 117.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3188/18 od 17.12.2018. godine žalba tužilje je odbijena, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilja je 05.05.2008. godine zaključila sa tuženim ugovor o radu na neodređeno vreme i obavljala je poslove radnika u ..., za koji se zahteva prvi stepen stručne spreme. Aneksom ugovora o radu od 05.11.2015. godine raspoređena je na poslove radnika na ..., počev od 01.12.2015. godine. Ove poslove je obavljala do donošenja pobijanog rešenja tuženog od 18.07.2016. godine, kojim joj je, primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, otkazan ugovor o radu sa 25.07.2016. godine, zbog prestanka potrebe za njenim radom. Pre otkaza ugovora o radu tužilji nije ponuđeno drugo radno mesto, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, odnosno obuka za drugo radno mesto u proizvodnji.

Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja sudovi su utvrdili da su Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 01.07.2016. godine, ukinuti poslovi na radnom mestu radnik na ..., koje je tužilja obavljala po zaključenom aneksu ugovora o radu. U vreme prestanka radnog odnosa tužilji, kod tuženog je bilo u radnom odnosu 3.137 zaposlenih na neodređeno vreme, a ugovor o radu je otkazan za 19 radnika, pa tuženi nije bio obavez da donese Program rešavanja viška zaposlenih. U postupku je utvrđeno i da je tuženi je sa SGP- Sorting Group Serbija DOO iz Kragujevca zaključio ugovor o pružanju usluga koje se tiču selekcije, sortiranja, kontrole kvaliteta i dorade delova. Na osnovu ovog ugovora preko navedenog preduzeća je u periodu od 16.08.2016. do 31.10.2016. godine kod tuženog angažovano oko 30 eksternih lica, radnika, na period od tri meseca i obavljali su poslove kontrole proizvoda, a nakon sprovedene obuke od nedelju dana, neki od ovih lica su radila zajedno sa radnicima tuženog na poslovima radnika u proizvodnji, na klipsiranju i motanju kablova, za koje je bio dovoljan I stepen stručne spreme, tj. osnovna škola. U ovom periodu tuženi sa ovim licima nije imao zaključen ugovor o radu, niti im je plaćao zaradu ili bilo koja druga primanja. Nakon isteka tri meseca, radnici koji su se dobro pokazali nastavili su da rade na istim poslovima i istom radnom mestu na osnovu zaključenog ugovora o radu sa tuženim, a jedan broj ovih radnika je premešten i na druga radna mesta.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, nalazeći da je kod tuženog prestala potreba za obavljanjem posla koji je tužilja obavljala, jer je njeno radno mesto ukinuto, da tužilja nije dokazala da je postojalo radno mesto na koje je mogla biti raspoređena, a da tuženi nije pobijano rešenje doneo uz povredu člana 182. Zakona o radu, jer u periodu od 3 meseca nakon otkaza ugovora o radu tužilji, nije druga lica primao u radni odnos na određeno ili neodređeno vreme.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se snovano revizijom tužilje ukazuje da je pravnosnažana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, tuženi je preko privrednog društva SGP-Sorting Group Serbija, počev od avgusta 2016. godine angažovao radnu snagu na period od tri meseca, radi obavljanja različitih poslova u proizvodnji, za koje je bio dovoljan prvi stepen stručne spreme, koju poseduje i tužilja. Nakon isteka ova tri meseca – ovi (novi) radnici su sa tuženim zaključili ugovor o radu na određeno vreme radi obavljanja istih poslova, a po isteku ugovora o radu na određeno vreme, novi zaposleni, koji su se dobro pokazali, zaključili su sa tuženim i ugovor o radu na neodređeno vreme. Imajući u vidu angažovanje većeg broja radnika kod tuženog od broja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom, odnosno da je tuženi - nakon što je 19 zaposlenih proglasio tehnološkim viškom, među kojima je i tužilja, angažovao veći broj novih radnika (oko 30) na radnim mestima u proizvodnji i logistici, koji nisu bili obučeni za obavljanje poslova na tim radnim mestima, za razliku od tužilje, Vrhovni kasacioni suda nalazi da ove činjenice upućuju na zaključak da u periodu od avgusta 2016. godine kod tuženog nije došlo do smanjenja obima posla, kako se to navodi u pobijanom rešenju, već naprotiv – do povećanja. U takvoj situaciji tuženi ne bi mogao tužilji da otkaže ugovor o radu kao tehnološkom višku, pre nego što joj, u skladu sa odredbom člana 171. Zakona o rad, ponudi izmenu ugovora o radu u delu koji se odnosi na poslove koje je do tada obavljala, odnosno premeštaj na drugo radno mesto u proizvodnji ili logistici. Tuženi je u konkretnom slučaju morao da postupi u skladu sa navedenom zakonskom odredbom, posebno kada se uzme u obzir da je tužilja te poslove već obavljala do 01.12.2015. godine, odnosno do raspoređivanja na radno mesto po aneku ugovora o radu od 05.11.2015. godine, koje je ukinuto Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 01.07.2016. godine. U takvoj situaciji - samo činjenica da je radno mesto tužilje ukinuto a da tuženi u periodu od tri meseca nakon otkaza ugovora o radu tužilji, sa novim radnicima nije imao zaključen bilo koji ugovor i što ih nije plaćao, već su angažovani posredstvom drugog privrednog društva, ne čini postupak otkaza zakonitim. Imajući ovo u vidu, odnosno da je tuženi nakon što je 19 zaposlenih proglasio tehnološkim viškom, iskazao potrebu i angažovao 30 novih radnika, sa istom stručnom spremom koju poseduje i tužilja, a da pre donošenja rešenja o tužilji nije ponudio drugo radno mesto, prekvalifikacija ili obuku za obavljanje drugih poslova u proizvodnji, što je novim radnicima omogućeno, nejasan je zaključak sudova da tuženi nije bio u mogućnosti da tužilju rasporedi na drugo, odgovarajuće radno mesto.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je zbog pogrešene primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa je primenom člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo nižestepene odluke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, odnosno odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će pravilno utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić