Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, Зоране Делибашић и Гордане Комненић, чланова већа, у правној ствари тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Александар Остојин, адвокат из ..., против туженог ДОО „DAD DRAXLМAIER AUTOMOTIVE“ из Зрењанина, чији је пуномоћник Живкица Милићев, адвокат из ..., ради поништаја решења о отказу уговора о раду и враћања на рад, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 3188/18 од 17.12.2018. године, у седници одржаној 08.07.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1 3188/18 од 17.12.2018. године и пресуда Основног суда у Зрењанину П1 510/16 од 29.09.2018. године и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Зрењанину П1 510/16 од 29.09.2018. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев којим је тужиља тражила да се поништи, као незаконито, решење туженог о отказу уговора о раду од 18.07.2016. године, а да се обавеже тужени да је врати на рад и у радни однос. Ставом другим изреке обавезана је тужиља да туженом накнади трошкове парничног поступка од 117.200,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 3188/18 од 17.12.2018. године жалба тужиље је одбијена, као неоснована и првостепена пресуда потврђена.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. ЗПП („Сл. гласник РС“, бр. 72/11 и 55/14), па је нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању на ком је заснована побијана одлука, тужиља је 05.05.2008. године закључила са туженим уговор о раду на неодређено време и обављала је послове радника у ..., за који се захтева први степен стручне спреме. Анексом уговора о раду од 05.11.2015. године распоређена је на послове радника на ..., почев од 01.12.2015. године. Ове послове је обављала до доношења побијаног решења туженог од 18.07.2016. године, којим јој је, применом члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду, отказан уговор о раду са 25.07.2016. године, због престанка потребе за њеним радом. Пре отказа уговора о раду тужиљи није понуђено друго радно место, преквалификација или доквалификација, односно обука за друго радно место у производњи.

Оцењујући законитост побијаног решења судови су утврдили да су Правилником о изменама и допунама Правилника о организацији и систематизацији послова од 01.07.2016. године, укинути послови на радном месту радник на ..., које је тужиља обављала по закљученом анексу уговора о раду. У време престанка радног односа тужиљи, код туженог је било у радном односу 3.137 запослених на неодређено време, а уговор о раду је отказан за 19 радника, па тужени није био обавез да донесе Програм решавања вишка запослених. У поступку је утврђено и да је тужени је са SGP- Sorting Group Serbija ДОО из Крагујевца закључио уговор о пружању услуга које се тичу селекције, сортирања, контроле квалитета и дораде делова. На основу овог уговора преко наведеног предузећа је у периоду од 16.08.2016. до 31.10.2016. године код туженог ангажовано око 30 екстерних лица, радника, на период од три месеца и обављали су послове контроле производа, а након спроведене обуке од недељу дана, неки од ових лица су радила заједно са радницима туженог на пословима радника у производњи, на клипсирању и мотању каблова, за које је био довољан I степен стручне спреме, тј. основна школа. У овом периоду тужени са овим лицима није имао закључен уговор о раду, нити им је плаћао зараду или било која друга примања. Након истека три месеца, радници који су се добро показали наставили су да раде на истим пословима и истом радном месту на основу закљученог уговора о раду са туженим, а један број ових радника је премештен и на друга радна места.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев, налазећи да је код туженог престала потреба за обављањем посла који је тужиља обављала, јер је њено радно место укинуто, да тужиља није доказала да је постојало радно место на које је могла бити распоређена, а да тужени није побијано решење донео уз повреду члана 182. Закона о раду, јер у периоду од 3 месеца након отказа уговора о раду тужиљи, није друга лица примао у радни однос на одређено или неодређено време.

Врховни касациони суд налази да се сновано ревизијом тужиље указује да је правноснажана одлука донета уз погрешну примену материјалног права, због чега је чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Наиме, тужени је преко привредног друштва SGP-Sorting Group Serbija, почев од августа 2016. године ангажовао радну снагу на период од три месеца, ради обављања различитих послова у производњи, за које је био довољан први степен стручне спреме, коју поседује и тужиља. Након истека ова три месеца – ови (нови) радници су са туженим закључили уговор о раду на одређено време ради обављања истих послова, а по истеку уговора о раду на одређено време, нови запослени, који су се добро показали, закључили су са туженим и уговор о раду на неодређено време. Имајући у виду ангажовање већег броја радника код туженог од броја запослених који су проглашени технолошким вишком, односно да је тужени - након што је 19 запослених прогласио технолошким вишком, међу којима је и тужиља, ангажовао већи број нових радника (око 30) на радним местима у производњи и логистици, који нису били обучени за обављање послова на тим радним местима, за разлику од тужиље, Врховни касациони суда налази да ове чињенице упућују на закључак да у периоду од августа 2016. године код туженог није дошло до смањења обима посла, како се то наводи у побијаном решењу, већ напротив – до повећања. У таквој ситуацији тужени не би могао тужиљи да откаже уговор о раду као технолошком вишку, пре него што јој, у складу са одредбом члана 171. Закона о рад, понуди измену уговора о раду у делу који се односи на послове које је до тада обављала, односно премештај на друго радно место у производњи или логистици. Тужени је у конкретном случају морао да поступи у складу са наведеном законском одредбом, посебно када се узме у обзир да је тужиља те послове већ обављала до 01.12.2015. године, односно до распоређивања на радно место по анеку уговора о раду од 05.11.2015. године, које је укинуто Правилником о изменама и допунама Правилника о организацији и систематизацији послова од 01.07.2016. године. У таквој ситуацији - само чињеница да је радно место тужиље укинуто а да тужени у периоду од три месеца након отказа уговора о раду тужиљи, са новим радницима није имао закључен било који уговор и што их није плаћао, већ су ангажовани посредством другог привредног друштва, не чини поступак отказа законитим. Имајући ово у виду, односно да је тужени након што је 19 запослених прогласио технолошким вишком, исказао потребу и ангажовао 30 нових радника, са истом стручном спремом коју поседује и тужиља, а да пре доношења решења о тужиљи није понудио друго радно место, преквалификација или обуку за обављање других послова у производњи, што је новим радницима омогућено, нејасан је закључак судова да тужени није био у могућности да тужиљу распореди на друго, одговарајуће радно место.

На основу изнетог, Врховни касациони суд налази да се основано ревизијом указује да је због погрешене примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено, па је применом члана 416. став 2. ЗПП, укинуо нижестепене одлуке и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење, односно одлучио као у изреци.

У поновном поступку првостепени суд ће правилно утврдити чињенично стање, имајући у виду примедбе из овог решења, а потом донети нову и закониту одлуку.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић