Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona parničnom postupku, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje, zahtevajući naknadu za troškove sastava.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona parničnom postupku, na koju se neosnovano ukazuje revizijom tužilje, a koja bi mogla biti od uticaja na drugačiju odluku suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je počev od 01.04.2017.godine zaposlena kod tuženog na neodređeno vreme, sa punim radnim vremenom, na poslovima ...., ... odeljenje. Tužena je zdravstvena ustanova javnog karaktera osnovana na teritoriji Republike Srbije. Zarada tužilje za obavljeni rad i vreme provedeno na radu utvrđena je tako što se osnovica za obračun i isplatu koju utvrđuje Vlada Republike Srbije pomnoži sa koeficijentom i na tako utvrđenu zaradu se dodaje 0,4% na bruto zaradu za svaku navršenu godinu radnog staža. Tužilja je sa tuženim zaključila Ugovor o radu dana 10.10.2019. godine kojim je raspoređena na poslove ... na bolničkom lečenju u Službi za ... . Tužilji je po ovom ugovoru utvrđena zarada za poslove koje obavlja, koja ne može biti manja od minimalne zarade, tako da osnovna zarada tužilje na dan 10.10.2019. godine iznosi 36.935,00 dinara, a ukupni koeficijent tužilje je 13,11. Tužilja je u potraživanom periodu obavljala rad kod tuženog. Visina potraživanja je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, u skladu sa odredbama Opšteg kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“ br.50/08, 104/08 – Aneks i 8/09 – Aneks 2), koji nije bio na snazi u utuženom periodu.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu da tužilji isplati tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Prvostepeni sud je stanovišta da pomenuti troškovi nisu mogli biti uračunati u koeficijent za isplatu plata jer bi u tom slučaju ovi troškovi bili isplaćivani zaposlenima u različitim iznosima u zavisnosti od visine koeficijenta za to konkretno radno mesto.

Drugostepeni sud nije prihvatio takvo pravno stanovište prvostepenog suda. Polazeći od toga da je Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama izričito predviđeno da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, drugostepeni sud nalazi da zaposleni na koje se ovaj Zakon primenjuje kao lex specialis ne mogu potraživati posebnu isplatu tih troškova. Takođe, ne postoji odgovarajući kolektivni ugovor za njihovu konkretnu realizaciju jer u utuženom periodu nije bio na snazi Opšti kolektivni ugovor tužene koji bi predviđao pravo zaposlenih na naknadu pomenutih troškova. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Vrhovni sud prihvata kao pravilno pravno stanovište drugostepenog suda, izraženo u pobijanoj drugostepenoj presudi.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Odredbom člana 4. stav 1. istog Zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana, propisuje da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 1/2015 i 3/2018), kao i Poseban Kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 96/2019 i 58/2019) u odredbi člana 91. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodatka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata, i dela plate po osnovu radnog učinka, u skladu sa zakonom (stav 2), da osnovna plata pripada zaposlenom koj radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom (stav 3).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 113/17), u odredbi člana 111. stav 1. i 2. propisano je da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu, a da se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade; članom 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6), a prema stavu 2. istog člana, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog Zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2. tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 44/01... 58/14), koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 13. te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u zdravstvenoj ustanovi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Suprotno navodima revizije, primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornostim zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon – Zakon o platama u državnim organima i javnim službama propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 1/2015 i 3/2018), kao i Posebnim Kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 96/2019 i 58/2019) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Dakle, kako na osnovu člana 4. stav 2. citiranog Zakon o platama u državnim organima i javnim službama kao lex specialis, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, to ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje. Taj osnov ne postoji ni u opštem aktu. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njene plate. Usled navedenog je bez uticaja revizijski navod tužilje da nije opredeljena struktura koeficijenta za obračun plate, te da se shodno tome ne može zaključiti da li su i u kom iznosu predmetne naknade isplaćene tužilji. Kada ne postoji važeći opšti akt koji predviđa pravo zaposlenih na isplatu navedenih naknada i pri izričitoj zakonskoj odredbi da su te naknade sadržane u koeficijentu za obračun plata, zaposleni u javnim službama ne mogu potraživati isplatu ovih naknada u vidu samostalnog potraživanja.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužilje, pa je našao da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost pobijane drugostepene odluke.

U skladu sa navedenim, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužene za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković