Против правноснажне другостепене пресуде, тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. Закона парничном поступку, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на ревизију тужиље, захтевајући накнаду за трошкове састава.

Испитујући побијану другостепену пресуду у границама ревизијских навода, у смислу одредбе члана 408. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија тужиље неоснована.

У поступку доношења другостепене пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Другостепени суд није учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. Закона парничном поступку, на коју се неосновано указује ревизијом тужиље, а која би могла бити од утицаја на другачију одлуку суда.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је почев од 01.04.2017.године запослена код туженог на неодређено време, са пуним радним временом, на пословима ...., ... одељење. Тужена је здравствена установа јавног карактера основана на територији Републике Србије. Зарада тужиље за обављени рад и време проведено на раду утврђена је тако што се основица за обрачун и исплату коју утврђује Влада Републике Србије помножи са коефицијентом и на тако утврђену зараду се додаје 0,4% на бруто зараду за сваку навршену годину радног стажа. Тужиља је са туженим закључила Уговор о раду дана 10.10.2019. године којим је распоређена на послове ... на болничком лечењу у Служби за ... . Тужиљи је по овом уговору утврђена зарада за послове које обавља, која не може бити мања од минималне зараде, тако да основна зарада тужиље на дан 10.10.2019. године износи 36.935,00 динара, а укупни коефицијент тужиље је 13,11. Тужиља је у потраживаном периоду обављала рад код туженог. Висина потраживања је утврђена на основу налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке, у складу са одредбама Општег колективног уговора туженог („Службени гласник РС“ бр.50/08, 104/08 – Анекс и 8/09 – Анекс 2), који није био на снази у утуженом периоду.

Првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиље и обавезао тужену да тужиљи исплати тражене накнаде за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора. Првостепени суд је становишта да поменути трошкови нису могли бити урачунати у коефицијент за исплату плата јер би у том случају ови трошкови били исплаћивани запосленима у различитим износима у зависности од висине коефицијента за то конкретно радно место.

Другостепени суд није прихватио такво правно становиште првостепеног суда. Полазећи од тога да је Законом о платама у државним органима и јавним службама изричито предвиђено да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, другостепени суд налази да запослени на које се овај Закон примењује као lex specialis не могу потраживати посебну исплату тих трошкова. Такође, не постоји одговарајући колективни уговор за њихову конкретну реализацију јер у утуженом периоду није био на снази Општи колективни уговор тужене који би предвиђао право запослених на накнаду поменутих трошкова. Из наведених разлога другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље као неоснован.

Врховни суд прихвата као правилно правно становиште другостепеног суда, изражено у побијаној другостепеној пресуди.

Закон о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 34/01... 86/19), прописује начин утврђивања плата, додатака, накнада и осталих примања запослених у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1. став 1. тачка 3). Одредбом члана 3. став 1. тог Закона, прописано је да основицу за обрачун и исплату плата утврђује Влада, осим за председника Републике, народне посланике и именована, постављена и запослена лица у службама председника Републике и Народне скупштине Републике Србије. Одредбом члана 4. став 1. истог Закона, прописано је да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, а став 2. истог члана, прописује да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.

Посебан Колективни уговор за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 1/2015 и 3/2018), као и Посебан Колективни уговор за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 96/2019 и 58/2019) у одредби члана 91. прописује елементе за утврђивање плате, тако да се плата утврђује на основу: основице за обрачун плате, коефицијента са којим се множи основица, додатка на плату, обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плата, и дела плате по основу радног учинка, у складу са законом (став 2), да основна плата припада запосленом кој ради пуно радно време или радно време које се сматра пуним радним временом (став 3).

Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 113/17), у одредби члана 111. став 1. и 2. прописано је да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и време проведено на раду, а да се минимална зарада одређује на основу минималне цене рада утврђене у складу са овим законом, времена проведеног на раду и пореза и доприноса који се плаћају из зараде; чланом 118. став 1. прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то, између осталог, за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин (тачка 5) и регрес за коришћење годишњег одмора (тачка 6), а према ставу 2. истог члана, висина трошкова из става 1. тачка 5. овог члана мора бити изражена у новцу. Одредбе овог Закона примењују се и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није другачије одређено, на основу одредбе члана 2. став 2. тог закона.

Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 44/01... 58/14), коју је Влада Републике Србије донела на основу члана 8. Закона о платама у државним органима и јавним службама, утврђени су коефицијенти за обрачун плата запослених у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. Одредбом члана 2. став 1. тачка 13. те Уредбе, утврђени су коефицијенти за обрачун исплата запослених из члана 1. ове Уредбе, које се примењују на запослене у здравственим установама.

У конкретном случају, тужиља је запослена у здравственој установи, па се на утврђивање и обрачун њене плате, као и накнада и додатака по основу рада примењују прописи којима се уређују плате, накнаде и друга примања запослених у јавним службама. Супротно наводима ревизије, примена Закона о раду прописана је само за случај када посебним законом положај, права, обавезе и одговорностим запослених нису другачије уређени. Пошто посебан закон – Закон о платама у државним органима и јавним службама прописује да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, следи да та одредба посебног Закона искључује примену опште норме из Закона о раду. Посебним Колективним уговором за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 1/2015 и 3/2018), као и Посебним Колективним уговором за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 96/2019 и 58/2019) није предвиђено право запослених на накнаду трошкова за исхрану у току рада и трошкова регреса за коришћење годишњег одмора. Дакле, како на основу члана 4. став 2. цитираног Закон о платама у државним органима и јавним службама као lex specialis, произлази да су примања по основу накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора садржана у коефицијенту као једном од елемената плате, то не постоји правни основ за остваривање предметног права тужиље. Тај основ не постоји ни у општем акту. Стога је правилан закључак другостепеног суда да тужиљи не припада право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора пошто су те накнаде садржане у коефицијенту њене плате. Услед наведеног је без утицаја ревизијски навод тужиље да није опредељена структура коефицијента за обрачун плате, те да се сходно томе не може закључити да ли су и у ком износу предметне накнаде исплаћене тужиљи. Када не постоји важећи општи акт који предвиђа право запослених на исплату наведених накнада и при изричитој законској одредби да су те накнаде садржане у коефицијенту за обрачун плата, запослени у јавним службама не могу потраживати исплату ових накнада у виду самосталног потраживања.

Врховни суд је ценио и остале ревизијске наводе тужиље, па је нашао да су неосновани и без утицаја на правилност побијане другостепене одлуке.

У складу са наведеним, одлучено је као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 414. став 1. Закона парничном поступку.

Врховни суд је одбио захтев тужене за накнаду трошкова за састав одговора на ревизију с обзиром да нису били нужни за вођење ове парнице у смислу члана 154. став 1. ЗПП, због чега је у смислу одредбе члана 165. одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранка Дражић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић