Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio posebnu reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20 i 10/23, u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je naknada materijalne štete do koje je došlo zbog nemogućnosti korišćenja dnevnog odmora tokom rada u utuženom periodu. Po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni uslovi propisani članom 404. stav 1. ZPP za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, jer pitanje naknade materijalne štete do koje je došlo zbog nemogućnosti korišćenja dnevnog odmora tokom rada zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Tuženi je uz reviziju priložio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3319/23 od 22.11.2023. godine, ukazujući da je tom presudom doneta drugačija odluka, odnosno odbijen zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog uskraćivanja prava na odmor u toku dnevnog rada isplati naknadu materijalne štete, kao i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2 3899/2019 od 19.02.2020. godine, međutim, navedene presude po oceni Vrhovnog suda ne ukazuju na drugačiju sudsku praksu. Naime, iz priloženih presuda proizlazi da, iako je u tim parnicama predmet spora bila naknada materijalne štete zbog nemogućnosti korišćenja dnevnog odmora tokom rada, činjenično stanje nije isto, odnosno u tim predmetima tužioci su obavljali poslove različite vrste od poslova koje obavljaju tužioci u ovom sporu, te su tužioci u ovom sporu dokazali da je za njihova radna mesta proces rada takav da oni nisu u mogućnosti da bez opasnosti po nesmetan proces rada napuštaju svoje radno mesto i prekinu rad.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije dozvoljena ni kao redovna.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrdnost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužbeni zahtev se odnosi na potraživanje u novcu pa se, pa imajući u vidu pravnu prirodu spora dozvoljenost revizije ceni pod istim uslovima kao i u ostalim imovinskopravnim sporovima u kojima se zahtev odnosi na novčano potraživanje.

Tužba je podneta 08.02.2019. godine kada je srednji kurs NBS za evro bio 118,3565 dinara, pa po tom kursu vrednost predmeta spora pobijenog dela za tužioca AA iznosi 1.255,87 evra, a za tužioca BB 1.280,20 evra.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisan cenzus iz člana 403. stav 3. ZPP za izjavljivanje revizije, revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Po oceni Vrhovnog suda troškovi odgovora na reviziju nisu bili nužni za vođenje revizijskog postupka, zbog čega je primenom člana 154. ZPP odbijen zahtev tužilaca za naknadu tih troškova, kao u stavu trećem izreke.

 

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković