Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио посебну ревизију у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужиоци су поднели одговор на ревизију.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.72/11...18/20 и 10/23, у даљем тексту: ЗПП), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Предмет тужбеног захтева у овом спору је накнада материјалне штете до које је дошло због немогућности коришћења дневног одмора током рада у утуженом периоду. По оцени Врховног суда нису испуњени услови прописани чланом 404. став 1. ЗПП за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, јер питање накнаде материјалне штете до које је дошло због немогућности коришћења дневног одмора током рада зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају. Тужени је уз ревизију приложио пресуду Апелационог суда у Београду Гж1 3319/23 од 22.11.2023. године, указујући да је том пресудом донета другачија одлука, односно одбијен захтев да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде штете због ускраћивања права на одмор у току дневног рада исплати накнаду материјалне штете, као и пресуду Врховног касационог суда Рев2 3899/2019 од 19.02.2020. године, међутим, наведене пресуде по оцени Врховног суда не указују на другачију судску праксу. Наиме, из приложених пресуда произлази да, иако је у тим парницама предмет спора била накнада материјалне штете због немогућности коришћења дневног одмора током рада, чињенично стање није исто, односно у тим предметима тужиоци су обављали послове различите врсте од послова које обављају тужиоци у овом спору, те су тужиоци у овом спору доказали да је за њихова радна места процес рада такав да они нису у могућности да без опасности по несметан процес рада напуштају своје радно место и прекину рад.

Из наведених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија туженог није дозвољена ни као редовна.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако врдност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужбени захтев се односи на потраживање у новцу па се, па имајући у виду правну природу спора дозвољеност ревизије цени под истим условима као и у осталим имовинскоправним споровима у којима се захтев односи на новчано потраживање.

Тужба је поднета 08.02.2019. године када је средњи курс НБС за евро био 118,3565 динара, па по том курсу вредност предмета спора побијеног дела за тужиоца АА износи 1.255,87 евра, а за тужиоца ББ 1.280,20 евра.

Како вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази законом прописан цензус из члана 403. став 3. ЗПП за изјављивање ревизије, ревизија туженог није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

По оцени Врховног суда трошкови одговора на ревизију нису били нужни за вођење ревизијског поступка, због чега је применом члана 154. ЗПП одбијен захтев тужилаца за накнаду тих трошкова, као у ставу трећем изреке.

 

Председник већа - судија

Бранка Дражић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић