Ispitujući zakonitost i pravilnost pobijane presude u granicama određenim članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena apsolutno bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revizije na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog po članu 407. stav 1. tačka 1. i 2. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog OŠ „BB“ iz ... na neodređeno vreme po ugovoru o radu od 23.12.2011. godine, na radnom mestu stručni saradnik psiholog sa 50% radnog vremena. Odlukom Školskog odbora OŠ „VV“ u ... od 13.10.2014. godine tužilja je postavljena za VD direktora te škole, do izbora direktora, a najduže šest meseci. Tuženi je narednog dana doneo rešenje prema kome tužilji miruje radni odnos dok joj traje dužnost dir. druge škole, a po prestanku dužnosti ima pravo da nastavi da radi na poslu sa kog je imenovana.

Rešenjem Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja od 18.03.2015. godine, tužilje je razrešena sa mesta VD direktora OŠ „VV“ u ... sa obrazloženjem da ne ispunjava uslove u pogledu stepena i vrste stručne spreme za obavljanje poslova stručnog saradnika – školskog psihologa u osnovnoj školi (što je uz ostale propisane uslove neophodno za obavljanje dužnosti direktora škole).

Dana 28.04.2015. godine, nakon zaključenog bolovanja, tužilja se obratila tuženom sa zahtevom da joj pošalje raspored rada. Tuženi je dana 14.05.2015. godine doneo osporeno rešenje u kome se navodi da tužilja ne može da se vrati na rad jer ne ispunjava uslove za prijem u radni odnos u osnovnoj školi. Protiv ovog rešenja tužilja je prigovorila, a Školski odbor tužene škole je usvojio njen prigovor i naložio tuženom da preispita osporenu odluku, što isti nije učinio.

Nižestepeni sudovi izvode zaključak da je tužbeni zahtev osnovan, odnosno da je rešenje tuženog kojim je tužilji prestao radni odnos nezakonito, pa je tuženom naloženo da tužilju vrati na rad i da joj nadoknadi štetu u vrednosti neisplaćenih zarada.

Izloženo stanovište, kao pravilno, prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Pravilan je stav nižestepenih sudova da rešenje o prestanku radnog odnosa mora sadržati razloge koji upućuju na postojanja osnova za prestanak radnog odnosa, uz navođenje dokaza iz kojih su relevantne činjenice utvrđene. Navedeno proizlazi iz odredbe člana 185. stav 1. Zakona o radu. Tuženi u osporenom rešenju od 14.05.2015. godine nije dao valjane razloge o ispunjenosti uslova za otkaz ugovora o radu tužilje. Nejasni su razlozi osporenog rešenja da tužilja ne ispunjava uslove za prijem u radni odnos. Ovo, stoga, što je tužilja od ranije bila u radnom odnosu kod tuženog, ali je njen radni odnos mirovao, po članu 79. Zakona o radu, zbog obavljanja dužnosti na drugom mestu. Sledi da radni odnos tužilje nikada nije ni prestao da bi postojala potreba ponovnog zasnivanja, već su samo prava i obaveze iz tog odnosa bila u statusu mirovanja.

Osim toga, odluku o prestanku radnog odnosa tuženi zasniva na rešenju resornog ministra kojim je tužilji prestala funkcija v.d. direktora druge škole. U tom rešenju se navodi da ista ne ispunjava uslove za zasnivanje radnog odnosa na mestu stručnog saradnika prema članu 8. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja prema stepenu i vrsti stručne spreme, a to je uz druge propisane pretpostavke preduslov za obavljanje dužnosti direktora škole. Iz ovoga tuženi izvodi zaključak da tužilja ne ispunjava ni uslove za rad u osnovnoj školi, na mestu stručnog saradnika, pa zato odbija njen zahtev da se vrati na posao. Međutim, ako je tuženi smatrao da tužilja ne ispunjava uslove za rad u pogledu stepena stručne spreme trebalo je da obrazloži da li je i od kakvog značaja na njen radnopravni položaj okolnost da je rešenjem Univerziteta u Nišu br. .. od 04.03.2010. godine priznata diploma tužilje izdata od strane Univerziteta u ..., Fakulteta sociologije i psihologije od 02.03.2009. godine, kojom se dokazuje ispunjenost uslova za sticanje prava o završenim osnovnim akademskim studijama i stečenom stručnom nazivu – psiholog. Ovo je od značaja imajući u vidu da član 8. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predviđa da obrazovno-vaspitni rad u ustanovi obavljaju nastavnik, vaspitač i stručni saradnik. Sledeći stav istog člana propisuje neophodni stepen visokog obrazovanja za sticanje ova tri statusa, praveći razliku među licima koja su završila studije po propisu koji uređuje visoko obrazovanje do 10.09.2005. godine i nakon toga. U tom smislu neophodno je bilo da se obrazloži po kome programu (propisu) je tužena stekla visoko obrazovanje. Takođe, da li je od značaja stav 3. istog člana kojim je propisano da nastavnik i vaspitač izuzetno može biti lice sa odgovarajućim visokim obrazovanjem na studijama prvog stepena, studijama u trajanju od tri godine ili višim obrazovanjem, to jest da li je tužilja aneksom ugovora o radu mogla biti raspoređenja na radno mesto u drugom zakonom predviđenom zvanju.

Na ove okolnosti tuženi nije dao obrazloženje, pa je osporeno rešenje, kao formalni akt, poništeno, a ista obeštećena prema članu 191. stav 1. Zakona o radu u vrednosti neisplaćenih zarada, shodno izveštaju o neisplaćenim zaradama tužene škole.

Iz izloženog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revizija tuženog je odbijena, kao neosnovana, u stavu prvom izreke ove presude.

Odluka u stavu drugom izreke doneta je primenom člana 154. ZPP, budući da odgovor na reviziju nije nužna radnja u parnici, pa tužilja nema pravo na naknadu troškova po tom osnovu.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić