Испитујући законитост и правилност побијане пресуде у границама одређеним чланом 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија туженог није основана.

У спроведеном поступку није учињена апсолутно битна повреда одредбе парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности. Указивање ревизије на битну повреду одредбе парничног поступка из 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку не представља дозвољен ревизијски разлог по члану 407. став 1. тачка 1. и 2. тог закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог ОШ „ББ“ из ... на неодређено време по уговору о раду од 23.12.2011. године, на радном месту стручни сарадник психолог са 50% радног времена. Одлуком Школског одбора ОШ „ВВ“ у ... од 13.10.2014. године тужиља је постављена за ВД директора те школе, до избора директора, а најдуже шест месеци. Тужени је наредног дана донео решење према коме тужиљи мирује радни однос док јој траје дужност дир. друге школе, а по престанку дужности има право да настави да ради на послу са ког је именована.

Решењем Министарства просвете, науке и технолошког развоја од 18.03.2015. године, тужиље је разрешена са места ВД директора ОШ „ВВ“ у ... са образложењем да не испуњава услове у погледу степена и врсте стручне спреме за обављање послова стручног сарадника – школског психолога у основној школи (што је уз остале прописане услове неопходно за обављање дужности директора школе).

Дана 28.04.2015. године, након закљученог боловања, тужиља се обратила туженом са захтевом да јој пошаље распоред рада. Тужени је дана 14.05.2015. године донео оспорено решење у коме се наводи да тужиља не може да се врати на рад јер не испуњава услове за пријем у радни однос у основној школи. Против овог решења тужиља је приговорила, а Школски одбор тужене школе је усвојио њен приговор и наложио туженом да преиспита оспорену одлуку, што исти није учинио.

Нижестепени судови изводе закључак да је тужбени захтев основан, односно да је решење туженог којим је тужиљи престао радни однос незаконито, па је туженом наложено да тужиљу врати на рад и да јој надокнади штету у вредности неисплаћених зарада.

Изложено становиште, као правилно, прихвата и Врховни касациони суд.

Правилан је став нижестепених судова да решење о престанку радног односа мора садржати разлоге који упућују на постојања основа за престанак радног односа, уз навођење доказа из којих су релевантне чињенице утврђене. Наведено произлази из одредбе члана 185. став 1. Закона о раду. Тужени у оспореном решењу од 14.05.2015. године није дао ваљане разлоге о испуњености услова за отказ уговора о раду тужиље. Нејасни су разлози оспореног решења да тужиља не испуњава услове за пријем у радни однос. Ово, стога, што је тужиља од раније била у радном односу код туженог, али је њен радни однос мировао, по члану 79. Закона о раду, због обављања дужности на другом месту. Следи да радни однос тужиље никада није ни престао да би постојала потреба поновног заснивања, већ су само права и обавезе из тог односа била у статусу мировања.

Осим тога, одлуку о престанку радног односа тужени заснива на решењу ресорног министра којим је тужиљи престала функција в.д. директора друге школе. У том решењу се наводи да иста не испуњава услове за заснивање радног односа на месту стручног сарадника према члану 8. Закона о основама система образовања и васпитања према степену и врсти стручне спреме, а то је уз друге прописане претпоставке предуслов за обављање дужности директора школе. Из овога тужени изводи закључак да тужиља не испуњава ни услове за рад у основној школи, на месту стручног сарадника, па зато одбија њен захтев да се врати на посао. Међутим, ако је тужени сматрао да тужиља не испуњава услове за рад у погледу степена стручне спреме требало је да образложи да ли је и од каквог значаја на њен радноправни положај околност да је решењем Универзитета у Нишу бр. .. од 04.03.2010. године призната диплома тужиље издата од стране Универзитета у ..., Факултета социологије и психологије од 02.03.2009. године, којом се доказује испуњеност услова за стицање права о завршеним основним академским студијама и стеченом стручном називу – психолог. Ово је од значаја имајући у виду да члан 8. став 1. Закона о основама система образовања и васпитања предвиђа да образовно-васпитни рад у установи обављају наставник, васпитач и стручни сарадник. Следећи став истог члана прописује неопходни степен високог образовања за стицање ова три статуса, правећи разлику међу лицима која су завршила студије по пропису који уређује високо образовање до 10.09.2005. године и након тога. У том смислу неопходно је било да се образложи по коме програму (пропису) је тужена стекла високо образовање. Такође, да ли је од значаја став 3. истог члана којим је прописано да наставник и васпитач изузетно може бити лице са одговарајућим високим образовањем на студијама првог степена, студијама у трајању од три године или вишим образовањем, то јест да ли је тужиља анексом уговора о раду могла бити распоређења на радно место у другом законом предвиђеном звању.

На ове околности тужени није дао образложење, па је оспорено решење, као формални акт, поништено, а иста обештећена према члану 191. став 1. Закона о раду у вредности неисплаћених зарада, сходно извештају о неисплаћеним зарадама тужене школе.

Из изложеног, применом члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, ревизија туженог је одбијена, као неоснована, у ставу првом изреке ове пресуде.

Одлука у ставу другом изреке донета је применом члана 154. ЗПП, будући да одговор на ревизију није нужна радња у парници, па тужиља нема право на накнаду трошкова по том основу.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић