Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5015/2021 od 19.01.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke i žalba tuženog u tom delu odbijena je kao neosnovana. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda u stavu prvom i petom izreke i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju u delu u kojem je odlučeno o zahtevu za isplatu na ime razlike manje isplaćene zarade po osnovu minulog rada, s`tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP.

Članom 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), u pogledu prava zaposlenih na isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

U konkretnom slučaju, tužilac je bio u radnom odnosu kod PZP „Vranje“ počev od 06.01.1986. godine, na radnom mestu vozača. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 25/2012 od 29.03.2012. godine, otvoren je stečajni postupak nad PZP „Vranje“, koje pravno lice je kupio tuženi ugovorom o kupoprodaji od 23.12.2014. godine, a tuženi je 05.01.2015. godine isplatio kupoprodajnu cenu i time postao vlasnik nad osnivačkim kapitalom koju čini pokretna i nepokretna imovina sa 100% udela u ukupnom kapitalu društva. Tuženi je nastavio da posluje pod imenom „Trace PZP“ Vranje DOO Vranje, koje privredo društvo je registrovano kod APR 29.01.2015. godine. Prema odredbi člana 8. Ugovora, predviđeno je da kupac kupovinom osnivačkih prava ne postaje pravni sledbenik navedenog preduzeća. Kada je uplaćena kupoprodajna cena, 05.01.2015. godine, stečajni sud je rešenjem St 25/2012 obustavio stečajni postupak nad stečajnim dužnikom, zbog prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, te postupak nastavio prema stečajnoj masi, radi namirenja stečajnih poverilaca. PZP „Vranje“ je dana 06.01.2015. godine, tužiocu otkazalo ugovor o radu, zbog nastupanja pravnih posledica stečajnog postupka i prestanka potrebe za njegovim daljim angažovanjem. Tužilac je nastavio da radi kod tuženog „Trace PZP“ Vranje DOO Vranje na određeno vreme počev od 07.01.2015. godine, a potom i na neodređeno vreme na osnovu zaključenog ugovora o radu od 07.04.2017. godine sve do 28.02.2018. godine, kada mu je radni odnos prestao. Dana 02.08.2018. godine izvršena je statusna promena pripajanje privrednih društava „Trace PZP“ Vranje DOO Vranje i „Trace PZP“ Niš AD Niš i promenjen je naziv privrednog društva u „Trace Srbija“ AD Niš.

Podnetom tužbom u ovom postupku tužilac potražuje manje isplaćenu naknadu po osnovu minulog rada u visini utvrđenoj nalazom veštaka finansijske struke, primenom Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede („Službeni glasnik RS“, br. 3/2015), za period od 07.01.2015. godine do 28.02.2018. godine (od januara 2015. godine zaključno sa februarom 2018. godine).

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev na ime uvećane zarade po osnovu minulog rada, nalazeći da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 37. stav 1. tačka 5. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, jer ova odredba tužiocu daje veća prava i u saglasnosti je sa odredbom člana 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu. Ovo stoga što je nakon prodaje stečajnog dužnika došlo do promene osnivača tog društva jer je vlasnička i upravljačka prava stekao kupac – ovde tuženi, ali je stečajni dužnik zadržao svoj pravni subjektivitet i status pravnog lica. Po stanovištu nižestepenih sudova ostvaren je i kontinuitet u članstvu u Udruženju „Putar“ između PZP „Vranje“ kod koje je tužilac bio zaposlen i tuženog, pa su zato zaključili da tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu vremena provedenog na radu kod poslodavca kod koga ostvaruje ovo pravo, odnosno kod poslodavca koji je član Udruženja „Putar“ kako je to propisano u članu 37. stav 1. tačka 5. PKU za delatnost putne privrede.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ broj 104/09 i 99/11) propisano je da se tim Zakonom uređuju uslovi i načini pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. Odredbom člana 132. stav 1. istog Zakona propisano je da po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Odredbom člana 135. istog Zakona propisano je da predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice, uz saglasnost odbora poverilaca uz prethodno obaveštenje razlučnih i založnih poverilaca u skladu sa članom 133. stav 2. ovog Zakona. Odredbom člana 136. stav 1. istog zakona propisano je da se posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak u odnosu na stečajnog dužnika obustavlja, a stavom 3. istog člana propisano je da novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i imovina stečajnog dužnika iz stava 2. ovog člana ulazi u stečajnu masu u odnosu na koju se stečajni postupak nastavlja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju se kao merodavni propis ima primeniti Zakon o stečaju i citirane odredbe ovog zakona, budući da je u pitanju prodaja pravnog lica u stečajnom postupku, zbog čega se na pravne posledice prodaje stečajnog dužnika primenjuju pravila propisana članom 136. Zakona o stečaju. Sledom navedenog, isključena je primena odredbe člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, kao i člana 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu u odnosu na potraživanje tužioca, a na koji se tužilac poziva, jer je za ostvarivanje ovog prava potrebno da budu ispunjeni uslovi za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada prema odredbama Zakona o radu, a čija primena je u konkretnom slučaju isključena. Ovo stoga jer je posledica prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica ta da pravno lice koje je kupac nije pravni sledbenik stečajnog dužnika. Tuženi svoj pravni subjektivitet ne izvodi iz pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika, niti je svoj status stekao iz pravnog statusa ranijeg stečajnog dužnika, a nije nastao bilo kakvom statusnom promenom, tako da između subjekta u stečaju i subjekta koji je nastao kupovinom postoji očigledna razlika. Zato je osnovano ukazivanje revizije tuženog da tužilac ne može da zasniva osnovanost svog tužbenog zahteva primenom odredaba Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora, jer je stečajni dužnik kod koga je tužilac bio u radnom odnosu prodat kao pravno lice u stečaju.

Iz izloženih razloga nižestepene presude su preinačene, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca i odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić