Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 5015/2021 од 19.01.2022. године, ставом првим изреке, потврђена је првостепена пресуда у ставу другом, трећем и четвртом изреке и жалба туженог у том делу одбијена је као неоснована. Ставом другим изреке, укинута је пресуда у ставу првом и петом изреке и у том делу предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију у делу у којем је одлучено о захтеву за исплату на име разлике мање исплаћене зараде по основу минулог рада, с`тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, применом члана 404. ЗПП.

Чланом 404. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Врховни касациони суд налази да су испуњени услови за одлучивање о ревизији као о изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), у погледу права запослених на исплату увећане зараде по основу минулог рада, због чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду, у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

У конкретном случају, тужилац је био у радном односу код ПЗП „Врање“ почев од 06.01.1986. године, на радном месту возача. Решењем Привредног суда у Лесковцу Ст 25/2012 од 29.03.2012. године, отворен је стечајни поступак над ПЗП „Врање“, које правно лице је купио тужени уговором о купопродаји од 23.12.2014. године, а тужени је 05.01.2015. године исплатио купопродајну цену и тиме постао власник над оснивачким капиталом коју чини покретна и непокретна имовина са 100% удела у укупном капиталу друштва. Тужени је наставио да послује под именом „Траце ПЗП“ Врање ДОО Врање, које привредо друштво је регистровано код АПР 29.01.2015. године. Према одредби члана 8. Уговора, предвиђено је да купац куповином оснивачких права не постаје правни следбеник наведеног предузећа. Када је уплаћена купопродајна цена, 05.01.2015. године, стечајни суд је решењем Ст 25/2012 обуставио стечајни поступак над стечајним дужником, због продаје стечајног дужника, као правног лица, те поступак наставио према стечајној маси, ради намирења стечајних поверилаца. ПЗП „Врање“ је дана 06.01.2015. године, тужиоцу отказало уговор о раду, због наступања правних последица стечајног поступка и престанка потребе за његовим даљим ангажовањем. Тужилац је наставио да ради код туженог „Траце ПЗП“ Врање ДОО Врање на одређено време почев од 07.01.2015. године, а потом и на неодређено време на основу закљученог уговора о раду од 07.04.2017. године све до 28.02.2018. године, када му је радни однос престао. Дана 02.08.2018. године извршена је статусна промена припајање привредних друштава „Траце ПЗП“ Врање ДОО Врање и „Траце ПЗП“ Ниш АД Ниш и промењен је назив привредног друштва у „Траце Србија“ АД Ниш.

Поднетом тужбом у овом поступку тужилац потражује мање исплаћену накнаду по основу минулог рада у висини утврђеној налазом вештака финансијске струке, применом Посебног колективног уговора за делатност путне привреде („Службени гласник РС“, бр. 3/2015), за период од 07.01.2015. године до 28.02.2018. године (од јануара 2015. године закључно са фебруаром 2018. године).

Полазећи од напред утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су усвојили тужбени захтев на име увећане зараде по основу минулог рада, налазећи да у конкретном случају треба применити одредбу члана 37. став 1. тачка 5. Посебног колективног уговора за делатност путне привреде, јер ова одредба тужиоцу даје већа права и у сагласности је са одредбом члана 108. став 1. тачка 4. Закона о раду. Ово стога што је након продаје стечајног дужника дошло до промене оснивача тог друштва јер је власничка и управљачка права стекао купац – овде тужени, али је стечајни дужник задржао свој правни субјективитет и статус правног лица. По становишту нижестепених судова остварен је и континуитет у чланству у Удружењу „Путар“ између ПЗП „Врање“ код које је тужилац био запослен и туженог, па су зато закључили да тужиоцу припада право на увећану зараду по основу времена проведеног на раду код послодавца код кога остварује ово право, односно код послодавца који је члан Удружења „Путар“ како је то прописано у члану 37. став 1. тачка 5. ПКУ за делатност путне привреде.

По оцени Врховног касационог суда основано се ревизијом туженог указује да је становиште нижестепених судова засновано на погрешној примени материјалног права.

Наиме, одредбом члана 1. Закона о стечају („Службени гласник РС“ број 104/09 и 99/11) прописано је да се тим Законом уређују услови и начини покретања и спровођења стечаја над правним лицима. Одредбом члана 132. став 1. истог Закона прописано је да по доношењу решења о банкротству, стечајни управник започиње и спроводи продају целокупне имовине или дела имовине стечајног дужника. Одредбом члана 135. истог Закона прописано је да предмет продаје може бити стечајни дужник као правно лице, уз сагласност одбора поверилаца уз претходно обавештење разлучних и заложних поверилаца у складу са чланом 133. став 2. овог Закона. Одредбом члана 136. став 1. истог закона прописано је да се после продаје стечајног дужника као правног лица, стечајни поступак у односу на стечајног дужника обуставља, а ставом 3. истог члана прописано је да новац добијен продајом стечајног дужника, као и имовина стечајног дужника из става 2. овог члана улази у стечајну масу у односу на коју се стечајни поступак наставља.

По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају се као меродавни пропис има применити Закон о стечају и цитиране одредбе овог закона, будући да је у питању продаја правног лица у стечајном поступку, због чега се на правне последице продаје стечајног дужника примењују правила прописана чланом 136. Закона о стечају. Следом наведеног, искључена је примена одредбе члана 37. Посебног колективног уговора за делатност путне привреде, као и члана 108. став 1. тачка 4. Закона о раду у односу на потраживање тужиоца, а на који се тужилац позива, јер је за остваривање овог права потребно да буду испуњени услови за исплату увећане зараде по основу минулог рада према одредбама Закона о раду, а чија примена је у конкретном случају искључена. Ово стога јер је последица продаје стечајног дужника као правног лица та да правно лице које је купац није правни следбеник стечајног дужника. Тужени свој правни субјективитет не изводи из правног субјективитета стечајног дужника, нити је свој статус стекао из правног статуса ранијег стечајног дужника, а није настао било каквом статусном променом, тако да између субјекта у стечају и субјекта који је настао куповином постоји очигледна разлика. Зато је основано указивање ревизије туженог да тужилац не може да заснива основаност свог тужбеног захтева применом одредаба Закона о раду и Посебног колективног уговора, јер је стечајни дужник код кога је тужилац био у радном односу продат као правно лице у стечају.

Из изложених разлога нижестепене пресуде су преиначене, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца и одлучено као у ставу другом изреке, на основу одредбе члана 416. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић