Stavom drugim izreke, protivtužbeni zahtev je usvojen u celini, tako što je tužilja obavezana da tuženom isplati na ime svog dela obaveze po zajednički podignutom kreditu za adaptaciju kuće za period od 01.01.2011. godine do 13.08.2013. godine, iznos od 102.290,00 dinara i to zajedno sa zakonskom zateznom kamatom koja će se obračunati na pojedinačne novčane iznose i za određeni period sve bliže označeno u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 325.405,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 338/22 od 09.02.2022. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje-protivtužene je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena, tako što je utvrđeno da na ime zajedničke imovine stečene u braku između tuženog i tužilje koji je razveden 18.03.2011. godine, tužilja ima pravo svojine u visini od 3/20 idealnog dela, odnosno pravo korišćenja na zajedničkoj imovini stečenoj u toku braka, a koju čine nepokretnosti pojedinačno označene u tom stavu izreke, što je tuženi dužan priznati i trpeti upis prava svojine u katastru nepokretnosti opštine Senta i odbijen je protivtužbeni zahtev da se tužilja obaveže da tuženom isplati na ime svog dela obaveze po zajednički podignutom kreditu za adaptaciju kuće, za period od 01.01.2011. godine do 13.08.2013. godine, iznos od 102.290,00 dinara i to zajedno sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom na pojedinačno označene novčane iznose i period sve bliže navedeno u tom stavu izreke, i obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka u iznosu od 261.600,00 dinara, dok je u preostalom delu žalba tužilje odbijena i prvostepena presuda u pobijanom nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u preinačujućem delu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. tog zakona i utvrdio da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak ...1997. godine u ..., koji je razveden presudom Osnovnog suda u Subotici P2 46/11 od 18.03.2011. godine, ali je zajednica života faktički prestala 10.12.2010. godine. U toku trajanja bračne zajednice rođeno je dvoje zajedničke dece 1997. i 2003. godine. Neposredno nakon zaključenja braka, majka tuženog je 10.10.1997. godine, kupila nekretninu koja je predmet ovog postupka za 10.000 do 11.000 evra od čega su parnične stranke dale 1.000 evra, a ostalo je isplatila majka tuženog. Ovu nepokretnost majka tuženog je poklonila sinu ugovorom o poklonu od 28.07.2003. godine, a za sebe je zadržala pravo doživotnog plodouživanja. U predmetnoj kući su od početka živele parnične stranke, a kratko do 1999. godine sa njima je živela i majka tuženog i to tako što su parnične stranke same snosile režijske troškove, a kiriju nisu plaćali. U toku trajanja bračne zajednice vršene su popravke, adaptacija i dogradnja predmetne nepokretnosti i to uglavnom iz zajedničkih sredstava parničnih stranaka, dok su im u fizičkim poslovima pomagali rođaci, komšije i radne kolege tuženog. Parnične stranke su ugradile kaljevu peć u jednoj sobi, uredili kupatilo, na sobi do ulice su postavili novi prozor, sazidali novi zid od cigala umesto zida od naboja, zamenjena su nova vrata, sazidan dimnjak, otvoren jedan zid i napravljena kuhinja u koju je uvedena voda, postavljene pločice, uvedena električna instalacija i stavljen laminat. Zatim su u trpezariji menjali vrata, a sa druge strane su srušili zid i svodom spojili sa dnevnom sobom, izgrađen je zabat i krov je opšiven daskama. U dnevnoj sobi prema dvorištu su napravili otvor – vrata, menjali su prozor i spustili su plafon sa gipsanim pločama, stavljen je laminat a plafon je postavljen lamperijom. Pored toga, parnične stranke su sa uličnog fronta dogradile jednu sobu od temelja do krova i jednu prostoriju – ostavu što su sve finansirali iz zajedničkih sredstava. Pored toga, zajedničkim sredstvima su sazidali svinjac i kokošarnik, kao i požarni zid sa ulične strane i sa te strane su postavili od lima odlivak sa prozora. Izvršeno je malterisanje zida zgrade sa ulične strane i zadnjeg zida zgrade, a čardak koji je bio na stubovima su zatvorili ciglama. Sve je finansirano iz zajedničkih sredstava. Tuženi je od majke 2003. godine dobio na poklon poljoprivredno zemljište, s tim što je majka zadržala pravo plodouživanja, a ostali prihod od zemljišta je utrošen za popravku, adaptaciju i dogradnju. Tužilja je svojim radom učestvovala u pojedinim poslovima, s tim da je vodila brigu o deci i domaćinstvu održavala higijenu i kuvala. Kada su parnične stranke zaključile brak tužilja je radila u firmi „...“ ..., kao ..., a od marta 1997. godine do marta 1998. godine je zamenjivala lice na porodiljskom odsustvu, a zatim jedno vreme nije radila zbog trudnoće. Počela je da radi ponovo u avgustu mesecu 2000. godine, u ... kao ..., a u septembru 2001. godine u „...“ gde je ostala do januara 2005. godine. U međuvremenu je vikendima ... slave išla sa ... da radi, a zatim je radila kod „...“ godinu dana gde se starala o ... do 2008. godine. Tuženi je u prvo vreme radio u firmi „...“ zatim u ... pa je potom prešao na posao u „...“ a pored toga je odlazio i u nadnicu. Veštačenjem je utvrđena vrednost radova na dogradnji sobe kao i za ostale izvedene radove što ukupno iznosi 960.740,90 dinara. Građevinska vrednost objekta pre radova izvedenih u dogradnji i adaptaciji bila je ukupno 3.042.000,00 dinara, a nakon izvršenih radova uvećanje vrednosti iznosi 30.04%. Povećanje dogradnjom sobe je 19,08%. Polazeći od tržišne vrednosti objekta uvećanje tržišne vrednosti zbog izvršenih adaptacija iznosi 4.200 evra. Svi radovi su izvršeni od strane supružnika zajedničkim sredstvima sa istim doprinosom, te je doprinos tužilje uvećanju 15%. Tuženi je 09.08.2010. godine, zaključio ugovor o gotovinskom kreditu sa subvencionisanom kamatnom stopom na osnovu koga mu je banka odobrila kredit u iznosu od 184.200,00 dinara. Parnične stranke su zajedno živele do decembra 2010. godine i kredit je uzet radi podmirenja potreba zajedničkog života, pa je od januara meseca 2011. godine, tuženi sam otplaćivao mesečne rate kredita.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je doprinosom tužilje (15%) došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine tuženog, kao supružnika, što ne vodi svojinsko-pravnom udelu tužilje u imovini, dok je usvojen protivtužbeni zahtev iz razloga što je kredit podignut dok su parnične stranke živele zajedno radi podmirenja potreba zajedničkog života, pa supružnici solidarno odgovaraju za vraćanje kredita.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište, nalazeći da je tužilja doprinela uvećanju vrednosti posebne imovine tuženog sa 15%, što predstavlja znatno uvećanje vrednosti posebne imovine, pa tužilja u smislu člana 170. stav 2. Porodičnog zakona stiče pravo susvojine na predmetnoj nepokretnosti u udelu od 3/20 idealnih delova. U pogledu odluke o protivtužbenom zahtevu drugostepeni sud nalazi da je za solidarnu odgovornost supružnika za vraćanje kredita potrebno da kredit bude podignut za vreme trajanja bračne zajednice i da bude utrošen za podmirenje potreba zajedničkog života. Kako prvostepeni sud tokom postupka nije utvrdio navedenu bitnu činjenicu, sledi da je pogrešan zaključak da postoji solidarna obaveza supružnika samo iz razloga što je kredit podignut za vreme trajanja bračne zajednice. Zato je preinačio prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev u visini od 3/20 idealnih delova na predmetnoj nepokretnosti, a odbio protivtužbeni zahtev kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu odluke o utvrđenju suvlasničkog udela tužilje po osnovu uvećanja vrednosti posebne imovine drugog supružnika, srazmerno njenom doprinosu.

Po članu 170. Porodičnog zakona, ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu. Ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu. Pravilna primena materijanog prava u ovom slučaju nalaže da se utvrdi vrednost uvećanja imovine, a zatim koliko iznosi vrednost uvećanja posebne imovine tuženog na predmetnim nepokretnostima srazmerno doprinosu tužilje. U postupku je utvrđen identitet nepokretnosti i objekata na kojima su izvedeni građevinski radovi tokom trajanja zajedničkog života, vrednost uloženih sredstava i rada, kao i lica koja su u tome učestvovala, pa se neosnovano revizijom tuženog osporava utvrđeno činjenično stanje u pogledu srazmere doprinosa supružnika u sticanju, odnosno njihovog doprinosa u uvećanju vrednosti posebne imovine tuženog.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Međutim, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je u pogledu odluke o protivtužbenom zahtevu, drugostepeni sud prihvatio kao pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog suda, a zatim zaključuje da prvostepeni sud tokom postupka nije utvrdio bitnu činjenicu, da je kredit utrošen za podmirenje potreba zajedničkog života, već samo da je kredit podignut za vreme trajanja bračne zajednice. Prema utvrđenju prvostepenog suda tuženi je 09.08.2010. godine zaključio ugovor o gotovinskom kreditu u iznosu od 184.200,00 dinara, u vreme kada su parnične stranke živele zajedno i isti je podignut radi podmirenja potreba zajedničkog života supružnika. Iako prihvata utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog suda, drugostepeni sud zaključuje da ne postoji solidarna odgovornost supružnika za vraćanje kredita jer prvostepeni sud nije utvrdio bitnu činjenicu da je kredit utrošen za podmirenje potreba zajedničkog života, niti je tuženi dokazao navedeno. Činjenično stanje nižestepenih odluka razlikuje se u pogledu bitne činjenice, da li je predmetni kredit utrošen za podmirenje potreba zajedničkog života supružnika. Postupajući na izložen način bez otvaranja rasprave, drugostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 394. tačka 4. i 383. stav 4. ZPP, na koju se posredno navodima revizije ukazuje i što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Zato je drugostepena odluka u navedenom delu morala biti ukinuta, kako bi se otklonili nedostaci na koje je ukazano i donela pravilna i zakonita odluka.

Na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković