Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 22269/2023
13.03.2024. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa Dragan Travica, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., koju zastupa Sanda Suvačar, advokat iz ..., radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 586/23 od 23.03.2023. godine, u sednici održanoj 13.03.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 586/23 od 23.03.2023. godine, u delu kojim je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 10025/19 od 12.12.2022. godine, i odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti Ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog 05.10.2012. godine između tužene i pok. VV, dok se u preostalom delu ista presuda UKIDA i predmet VRAĆA Apelacionom sudu u Novom Sadu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 10025/19 od 12.12.2022. godine, prvim i drugim stavom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđena ništavost Ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog dana 05.12.2012. godine između tužene i pok. VV. Trećim stavom izreke, utvrđeno je da je tužilja uvećala posebnu imovinu pok. VV, pa je obavezana tužena da na ime uvećanja imovine za vreme trajanja vanbračne zajednice sa pok. VV tužilji isplati iznos od 1.220.878,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i da tužilji naknadi parnične troškove u iznosu od 388.060,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do ispalte. Četvrtim stavom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu traženog iznosa od dosuđenih 1.220.878,00 dinara do traženih 1.770.000,00 dinara, kao i u delu zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate od 16.03.2017. godine do presuđenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 586/23 od 23.03.2023. godine, prvim stavom izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 10025/19 od 12.12.2022. godine, u usvajajućem delu i u pogledu odluke o troškovima postupka tako što je ista preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo utvrđenje ništavosti Ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog 05.10.2012. godine između tužene i pok. VV (alineja 1) i odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje uvećanja posebne imovine pok. VV i za obavezivanje tužene da tužilji na ime tog uvećanja tokom trajanja njihove vanbračne zajednice isplati 1.220.878,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i zahtev tužilje za naknadu troškova postupka (alineja 2). Drugim stavom izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime naknade parničnih troškova isplati iznos od 210.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Trećim stavom izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 132.308,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, shodno članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pobijajući istu iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane presude primenom člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11 sa izmenama i dopunama“), Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, vlasnik kuće u ..., bio je pok. VV, vanbračni partner tužilje i otac tužene, rođene 1985. godine. Navedenu kuću su VV kupili njegovi roditelji kada je sa majkom tužene GG zaključio brak, koji je trajao od 1984. godine do 1994. godine. Tužilja je u vanbračnoj zajednici sa VV bila od 1997. godine do njegove smrti dana ...2016. godine. Tokom zajednice života, u periodu do 2008. godine, tužilja i otac tužene su renovirali kuću tako što su promenili crep na kući, podove, kuhinju, kupatilo, pločice, prozore, vrata, uveli centralno grejanje na plin i izgradili objekat u vidu velike hale sa garažom, boksove za živinu, letnjikovac i bedem do ulice, koje radove je izvodio tužiljin otac. Po gubitku posla u Fabrici ... u ..., gde su zajedno radili, tužilja je 2006. godine dobila otpremninu od 6.000 evra, a VV je 2008. godine dobio otpremninu u visini od 7.000 evra. Po prestanku radnog odnosa tužilja je preko ovlašćene agencije odlazila na rad u Hrvatsku i Nemačku, gde je provodila po šest meseci u toku kalendarske godine, a zaradu je slala VV koga je izdržavala od 2008 do 2012. godine. Ugovorom o zameni nepokretnosti zaključenim dana 21.04.2009. godine, VV je kuću u ... sa svojim kumom DD zamenio za njegov stan broj ... . Nepokretnosti su u ugovoru označene istovetnom vrednošću od po 200.000,00 dinara i razmenjene su bez doplate. Tokom 2012. godine, VV se zaposlio kao portir, a 2016. godine je od prodaje nasleđene imovine dobio 11.000 evra. Po dijagnostikovanju karcinoma pluća VV, tužilja je prestala da radi u inostranstvu i do smrti je negovala svog bolesnog vanbračnog partnera. Dana 05.10.2012. godine VV je sa svojom ćerkom, tuženom u ovoj parnici, zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je za predmet imao navedenu stambenu jedinicu. Za taj ugovor tužilja je saznala posle VV smrti, tokom ostavinskog postupka koji je iza njega pokrenut. Građevinskim veštačenjem i njegovom dopunom, provedenim na okolnost vrednosti ulaganja u renoviranje kuće, utvrđeno je da vrednost građevinskih radova izvedenih u periodu od 1997. godine do 2009. godine iznosi 20.810,00 evra, odnosno 2.441.756,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da u odsustvu ispunjavanja ugovornih obaveza tužene predviđenih ugovorom o doživotnom izdržavanju, isti predstavlja simulovan pravni posao i da je kao takav ništav, a kako je uvećanju imovine svog vanbračnog partnera tužilja doprinela udelom od 50%, to joj od veštačenjem utvrđenog iznosa pripada 1.220.878,00 dinara, u kom obimu je tužbeni zahtev usvojen, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom dosuđenom shodno članu 277. ZOO, dok je u preostalom delu zahtev tužilje za isplatu razlike do traženog iznosa od 1.770.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom odbijen kao neosnovan.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, pa je žalbu tužene usvojio i tužbeni zahtev u celosti odbio kao neosnovan. Taj sud je pošao od odredbe člana 109. stav 1. ZOO, ali je našao da za isticanje ništavosti, koje pravo se protekom vremena ne gubi, tužilja nema pravnog interesa da zaštitu svojih prava traži podnošenjem tužbe za utvrđenje (član 194. ZPP), jer prema odredbama Zakona o nasleđivanju, vanbračni partner ne ulazi u krug zakonskih naslednika. Razmatrajući deo tužbenog zahteva obligaciono pravne prirode, drugostepeni sud je zaključio da je prema članu 170. Porodičnog zakona, tužilja mogla isticati zahtev za isplatu u visini svojih ulaganja u uvećanje posebne imovine VV, ali da njena dokazna aktivnost za rezultat nije imala utvrđenje razlike u vrednosti kuće u Žablju pre i posle izvršenih ulaganja, jer je predložila samo građevinsko veštačenje na okolnost vrednosti izvedenih građevinskih radova.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju odbio kao neosnovan.

Članom 109. stav 1. ZOO propisano je da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i da se na ništavost može pozvati svako zainteresovano lice, a članom 110. ZOO propisano je da se pravno na isticanje ništavosti ne gasi.

Iz citiranih zakonskih odredbi sledi da pravo na isticanje ništavosti ne zastareva i da tužbu za utvrđenje ništavosti nekog pravnog posla, koji je shodno članu 103. stav 1. ZOO protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, može podneti svako lice koje ima pravni interes. U konkretnom slučaju, pravni interes tužilje bi se ogledao u njenom pravu na imovinu, odnosno u stvarno- pravnom zahtevu realizovanom u sticanju suvlasničkog udela na predmetnom stanu. Međutim, kako je u odsustvu zaveštanja (član 2. Zakona o nasleđivanju) krug zakonskih naslednika određen članom 8. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br.46/95 sa izmenama i dopunama), kojim je propisano da ostavioca nasleđuju njegovi potomci, usvojeni i njihovi potomci, bračni drug, roditelji, usvojioci, braća, sestre i njihovi potomci, dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi preostali preci, to tužilja kao vanbračna partnerka pok. VV, nema pravnog interesa za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju koji je on zaključio sa tuženom, svojom ćerkom i zakonskom naslednicom prvog naslednog reda (član 9. stav 1. Zakona o nasleđivanju).

Saglasno izloženom pravnom stanovištu, protivno revizijskim navodima, sud nije bio dužan da kod odsustva pravnog interesa tužilje za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, primenom člana 4. stav 2. Zakona o nasleđivanju po službenoj dužnosti pazi na nedostojnost tužene za nasleđivanje.

Sa navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odbijena je kao neosnovana revizija tužilje u delu prvog stava izreke – alineja 1, drugostepene presude, kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju.

Međutim, pogrešnom primenom materijalnog prava koja je za posledicu imala pogrešno i nepotpunu ocenu činjenica bitnih za odlučivanje, drugostepeni sud je kao neosnovan odbio i zahtev tužilje za isplatu u obimu njenih ulaganja u uvećanje posebne imovine pok. VV.