Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев 22269/2023
13.03.2024. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Јелице Бојанић Керкез, председника већа, Весне Станковић и Радославе Мађаров, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., коју заступа Драган Травица, адвокат из ..., против тужене ББ из ..., коју заступа Санда Сувачар, адвокат из ..., ради утврђења и исплате, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 586/23 од 23.03.2023. године, у седници одржаној 13.03.2024. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 586/23 од 23.03.2023. године, у делу којим је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду П 10025/19 од 12.12.2022. године, и одбијен тужбени захтев за утврђење ништавости Уговора о доживотном издржавању закљученог 05.10.2012. године између тужене и пок. ВВ, док се у преосталом делу иста пресуда УКИДА и предмет ВРАЋА Апелационом суду у Новом Саду на поновно одлучивање.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Новом Саду П 10025/19 од 12.12.2022. године, првим и другим ставом изреке, делимично је усвојен тужбени захтев и утврђена ништавост Уговора о доживотном издржавању закљученог дана 05.12.2012. године између тужене и пок. ВВ. Трећим ставом изреке, утврђено је да је тужиља увећала посебну имовину пок. ВВ, па је обавезана тужена да на име увећања имовине за време трајања ванбрачне заједнице са пок. ВВ тужиљи исплати износ од 1.220.878,00 динара са законском затезном каматом од пресуђења до исплате и да тужиљи накнади парничне трошкове у износу од 388.060,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до испалте. Четвртим ставом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев за исплату траженог износа од досуђених 1.220.878,00 динара до тражених 1.770.000,00 динара, као и у делу захтева за исплату законске затезне камате од 16.03.2017. године до пресуђења.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 586/23 од 23.03.2023. године, првим ставом изреке, преиначена је пресуда Основног суда у Новом Саду П 10025/19 од 12.12.2022. године, у усвајајућем делу и у погледу одлуке о трошковима поступка тако што је иста преиначена и одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тражено утврђење ништавости Уговора о доживотном издржавању закљученог 05.10.2012. године између тужене и пок. ВВ (алинеја 1) и одбијен тужбени захтев за утврђење увећања посебне имовине пок. ВВ и за обавезивање тужене да тужиљи на име тог увећања током трајања њихове ванбрачне заједнице исплати 1.220.878,00 динара са законском затезном каматом од пресуђења до исплате, као и захтев тужиље за накнаду трошкова поступка (алинеја 2). Другим ставом изреке, обавезана је тужиља да туженој на име накнаде парничних трошкова исплати износ од 210.000,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате. Трећим ставом изреке, обавезана је тужиља да туженој накнади трошкове жалбеног поступка у износу од 132.308,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, сходно члану 403. став 2. тачка 2. ЗПП, побијајући исту из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност побијане пресуде применом члана 408. ЗПП („Сл. гласник РС“, бр.72/11 са изменама и допунама“), Врховни суд је нашао да је ревизија тужиље делимично основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, власник куће у ..., био је пок. ВВ, ванбрачни партнер тужиље и отац тужене, рођене 1985. године. Наведену кућу су ВВ купили његови родитељи када је са мајком тужене ГГ закључио брак, који је трајао од 1984. године до 1994. године. Тужиља је у ванбрачној заједници са ВВ била од 1997. године до његове смрти дана ...2016. године. Током заједнице живота, у периоду до 2008. године, тужиља и отац тужене су реновирали кућу тако што су променили цреп на кући, подове, кухињу, купатило, плочице, прозоре, врата, увели централно грејање на плин и изградили објекат у виду велике хале са гаражом, боксове за живину, летњиковац и бедем до улице, које радове је изводио тужиљин отац. По губитку посла у Фабрици ... у ..., где су заједно радили, тужиља је 2006. године добила отпремнину од 6.000 евра, а ВВ је 2008. године добио отпремнину у висини од 7.000 евра. По престанку радног односа тужиља је преко овлашћене агенције одлазила на рад у Хрватску и Немачку, где је проводила по шест месеци у току календарске године, а зараду је слала ВВ кога је издржавала од 2008 до 2012. године. Уговором о замени непокретности закљученим дана 21.04.2009. године, ВВ је кућу у ... са својим кумом ДД заменио за његов стан број ... . Непокретности су у уговору означене истоветном вредношћу од по 200.000,00 динара и размењене су без доплате. Током 2012. године, ВВ се запослио као портир, а 2016. године је од продаје наслеђене имовине добио 11.000 евра. По дијагностиковању карцинома плућа ВВ, тужиља је престала да ради у иностранству и до смрти је неговала свог болесног ванбрачног партнера. Дана 05.10.2012. године ВВ је са својом ћерком, туженом у овој парници, закључио уговор о доживотном издржавању, који је за предмет имао наведену стамбену јединицу. За тај уговор тужиља је сазнала после ВВ смрти, током оставинског поступка који је иза њега покренут. Грађевинским вештачењем и његовом допуном, проведеним на околност вредности улагања у реновирање куће, утврђено је да вредност грађевинских радова изведених у периоду од 1997. године до 2009. године износи 20.810,00 евра, односно 2.441.756,00 динара.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је нашао да у одсуству испуњавања уговорних обавеза тужене предвиђених уговором о доживотном издржавању, исти представља симулован правни посао и да је као такав ништав, а како је увећању имовине свог ванбрачног партнера тужиља допринела уделом од 50%, то јој од вештачењем утврђеног износа припада 1.220.878,00 динара, у ком обиму је тужбени захтев усвојен, заједно са законском затезном каматом досуђеном сходно члану 277. ЗОО, док је у преосталом делу захтев тужиље за исплату разлике до траженог износа од 1.770.000,00 динара са припадајућом каматом одбијен као неоснован.

Другостепени суд је оценио да је првостепена пресуда заснована на погрешној примени материјалног права, па је жалбу тужене усвојио и тужбени захтев у целости одбио као неоснован. Тај суд је пошао од одредбе члана 109. став 1. ЗОО, али је нашао да за истицање ништавости, које право се протеком времена не губи, тужиља нема правног интереса да заштиту својих права тражи подношењем тужбе за утврђење (члан 194. ЗПП), јер према одредбама Закона о наслеђивању, ванбрачни партнер не улази у круг законских наследника. Разматрајући део тужбеног захтева облигационо правне природе, другостепени суд је закључио да је према члану 170. Породичног закона, тужиља могла истицати захтев за исплату у висини својих улагања у увећање посебне имовине ВВ, али да њена доказна активност за резултат није имала утврђење разлике у вредности куће у Жабљу пре и после извршених улагања, јер је предложила само грађевинско вештачење на околност вредности изведених грађевинских радова.

Према становишту Врховног суда, правилно је другостепени суд применио материјално право када је тужбени захтев за утврђење ништавости уговора о доживотном издржавању одбио као неоснован.

Чланом 109. став 1. ЗОО прописано је да на ништавост суд пази по службеној дужности и да се на ништавост може позвати свако заинтересовано лице, а чланом 110. ЗОО прописано је да се правно на истицање ништавости не гаси.

Из цитираних законских одредби следи да право на истицање ништавости не застарева и да тужбу за утврђење ништавости неког правног посла, који је сходно члану 103. став 1. ЗОО противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима, може поднети свако лице које има правни интерес. У конкретном случају, правни интерес тужиље би се огледао у њеном праву на имовину, односно у стварно- правном захтеву реализованом у стицању сувласничког удела на предметном стану. Међутим, како је у одсуству завештања (члан 2. Закона о наслеђивању) круг законских наследника одређен чланом 8. став 1. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС“, бр.46/95 са изменама и допунама), којим је прописано да оставиоца наслеђују његови потомци, усвојени и њихови потомци, брачни друг, родитељи, усвојиоци, браћа, сестре и њихови потомци, дедови и бабе и њихови потомци и његови преостали преци, то тужиља као ванбрачна партнерка пок. ВВ, нема правног интереса за утврђење ништавости уговора о доживотном издржавању који је он закључио са туженом, својом ћерком и законском наследницом првог наследног реда (члан 9. став 1. Закона о наслеђивању).

Сагласно изложеном правном становишту, противно ревизијским наводима, суд није био дужан да код одсуства правног интереса тужиље за подношење тужбе за утврђење ништавости уговора о доживотном издржавању, применом члана 4. став 2. Закона о наслеђивању по службеној дужности пази на недостојност тужене за наслеђивање.

Са наведених разлога, применом члана 414. ЗПП, одбијена је као неоснована ревизија тужиље у делу првог става изреке – алинеја 1, другостепене пресуде, којим је одбијен као неоснован тужбени захтев за утврђење ништавости предметног уговора о доживотном издржавању.

Међутим, погрешном применом материјалног права која је за последицу имала погрешно и непотпуну оцену чињеница битних за одлучивање, другостепени суд је као неоснован одбио и захтев тужиље за исплату у обиму њених улагања у увећање посебне имовине пок. ВВ.