Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 813/24 od 15.05.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 180.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije tužioca da drugostepeni sud nije savesno i brižljivo cenio pisane dokaze i iskaze svedoka, kao i da pobijana presuda sadrži razloge koji su protivrečni sami sebi, ukazuje se na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP i člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koje nisu propisane kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom pred drugostepenim sudom, koji je otvorio raspravu u smislu člana 383. stav 3.ZPP, tužilac je nemačke nacionalnosti i po završetku Pilotske akademije JAT-a u Vršcu 1982. godine zasnovao je radni odnos kod tuženog 1984. godine kao stjuart. Počev od 1987. godine radio je kao drugi pilot na avionu „Boing 727“, od 2000. godine do oktobra 2007. godine leteo je kao kapetan na manjem avionu ATR 72, a po završetku obuke za kapetana na avionu „Boing 737“ leteo je kao kapetan – prvi pilot u odeljenju B 737, delatnost letački poslovi. U klasi je bio sa kapetanima BB, VV, GG, DD, ĐĐ. U pogledu navoda tužioca da je tuženi nezakonitim radnjama sprečavao tužiočevo napredovanje u službi i stručno usavršavanje, tako što tužiocu nije dozvolio da još 2000. godine postane prvi pilot – kapetan na avionu „Boing 727“, utvrđeno je da je na Jedinstvenoj rang listi letača tužilac varirao na mestu, kao i njegove kolege iz klase, ali i iz klasa pre njegove i nakon njegove. U toku 2000. godine ni piloti iz 8. klase Pilotske akademije sa kojima je kapetan AA na klasi nisu napredovali u čin prvog pilota kapetana, kao i da su u odnosu na sve njih brže napredovali i postajali prvi piloti – kapetani njihove kolege EE, kapetan ŽŽ i kapetan ZZ, svi iz 10. klase tuženog. Kod tuženog postoji postupak na koji način se rangiraju piloti, zatim donosi odluka o napredovanju u službi, a za odlučivanje postoji pored rangiranja i uspeha u školovanju, koji su jedan od faktora odlučivanja i optimalno korišćenje punog radnog vremena, na osnovu izvršenog posla, fizičkog obima posla, obima izvršenog posla, kvaliteta izvršenog posla (odnosa prema putnicima, ostvarenih troškova (ušteda u radu ili neracionalnosti), ostvarene dobiti na nivou korektnog projekta, značajnih doprinosa ili popusta za kompaniju kroz ostvarene rezultate rada koji se ne mogu finansijski kvalifikovati, propisano članom 75. Pravilnika o radu tuženog. U pogledu navoda tužioca da po konkursu 2005. godine nije upućen na obuku za kapetana na avionu tip „Boing 737“, utvrđeno je da je odluka po konkursu doneta shodno odredbama Pravilnika o obuci letača i odluku je doneo Stručni savet na sednici 10.03.2005. godine, uz razmatranje svih prijava koje su dostavljene za navedeni konkurs među kojima je i prijava tužioca, ali i njihovih koleta sa 8. klase Pilotske akademije, kada je za nastavak obuke na sledećoj obuci za B 737 predložen kapetan II, koji je na osnovu Jedinstvenih redoslednih lista letača iz 2004, 2005. i 2006. godine, bio mnogo više rangiran u odnosu na tužioca i ostale prijavljene kapetane, bio je 8 godina duže zaposlen u odnosu na tužioca i imao je čin kapetana 14 godina duže od tužioca. U odnosu na prijavu na konkurs od 27.07.2005. godine, tužilac nije naveo sve okolnosti i činjenice predmetnog konkursa, s obzirom da je na navedenom konkursu pored tužioca, kapetana JJ, kapetana KK za obuku ispunjavao uslove i kapetan LL, te da odlukom tuženog pored tužioca i kapetan LL nije upućen na obuku. Radilo se o primeni ovlašćenja poslodavca da samostalno uređuje organizaciju rada, poslovanja, odlučuje o napredovanju, bez obzira kako to zaposleni subjektivno doživljava. Tužilac ni u jednom od navedenih postupaka nije doveden u položaj u kojem bi bio diskriminisan u odnosu na svoje kolege, a po osnovu nacionalnosti ili veroispovesti. Svaka od navedenih odluka tuženog doneta je u skladu sa pravilnicima tuženog, po proceduri koja je u njima propisana i ispoštovana, tužiocu data mogućnost da uloži prigovor, što je on iskoristio, što su navedeni prigovori odbijeni. Tužilac je raspoređen na mesto kapetana na avionu B 737 u toku 2007. godine, kada je potreba posla i reorganizacije kod tuženog bila takva, te da isto nije zavisilo isključivo od nekog ličnog svojstva tužioca. U odnosu na navod tužioca da je tuženi prekinuo svaki normalni vid komunikacije sa tužiocem tako da ne odgovara na tužiočeve pismene molbe, predstavke i zahteve, utvrđeno je da je tuženi imao oko 900 zaposlenih, da je generalni direktor tuženog primao oko 20-tak pismena dnevno od zaposlenih, da je u određenim situacijama od strane tuženog postupano po podnescima tužioca i odgovarano uz obaveštenje tužiocu da će sve njegove dopise uzeti u razmatranje i u najkraćem mogućem roku odgovoriti na njih. Nepostupanje po podnescima tužioca od strane generalnog direktora tuženog nije imao za cilj diskriminaciju tužioca po ličnom svojstvu, već po podnescima koji su pristizani nije postupano. Dopisom od 21.08.2008. godine direktor letačkih poslova za sigurnost letenja LJLJ je odgovarajući na podnesak tužioca uputio javno izvinjenje zbog kašnjenja u slanju odgovora koji je nastao iz razloga korišćenja godišnjih odmora. U delu tužbenog zahteva koji se odnosi na sporne događaje koji su vezani za sastanke koji su trebali da budu održani 02.06.2009. godine i 05.06.2009. godine, donošenju upozorenja pred otkaz ugovora o radu 14.07.2009. godine i prestanka obaveštenja tužioca o njegovim letovima nakon 01.07.2009. godine, utvrđeno je da je došlo do nesporazuma u komunikaciji, te da ni u jednom trenutku niko od zaposlenih nije zabranio ulaz tužiocu u prostorije tuženog, što govori i sam iskaz tužioca u delu da „nije želeo da uđe uprostor tuženog bez svog pravnog tima“, da su sporne situacije rezultirale tako što je 14.07.2009. godine tužilac dobio upozorenje pred otkaz ugovora o radu broj .., a koje je doneto u skladu sa zakonom i Pravilnikom o radu tuženog, te nijednim postupkom u periodu juna – jula 2009. godine rukovodioci tuženog se nisu diskriminatorski poneli prema tužiocu. U odnosu na navode da je nakon 01.07.2009. godine tuženi prestao da uredno obaveštava tužioca o njegovim letovima, utvrđeno je da je na ovaj način postupano isto prema svim zaposlenima. U vezi navoda da je tuženi 21.08.2009. godine tužioca, bez ikakvog obrazloženja, umesto na letenje uputio na nastavu i onemogućio tužioca da radi na taj način što ga nije planirao za letove, tako da tužilac od 22.07.2009. godine do 21.10.2009. godine nije imao nijedan jedini let, utvrđeno je da je tužilac 24.07.2009. godine otvorio bolovanje po preporuci i uputu neurupsihijatra dr Vladimira Lazića i isto je zaključio 14.08.2009. godine. Tužilac je upućen na vanredni lekarski pregled shodno dopisu DCV radi utvrđenja psihičkog stanja tužioca i sa nalogom da se tužilac ne raspoređuje dok se ne utvrdi njegovo psihičko stanje, a vanredni lekarski pregledi nisu neuobičajeni i da se dešavalo da piloti budu na iste upućeni shodno članu 124. Zakona o vazdušnom saobraćaju. Kapetan MM je izvršio prijavu tehničkog događaja 2008 – 2009. godine za tužioca što objašnjava iz kojih razloga bi tužilac mogao biti upućen na vanredni lekarski pregled. U periodu od 14.08.2009. godine do oktobra 2009. godine tuženi je sprovodio sve potrebne mere kako bi sa sigurnošću utvrdio da je bezbedno da tužilac upravlja avionom, a sa druge strane činjenica da je tužilac bio u rezervnoj postavi ukazuje da je bio raspoređen shodno pravilniku dok se ne ispune uslovi da može da nastavi sa letovima, te da se ne radi o udaljenju s posla, već o rasporedu letačkih poslova. Svedoku ŽŽ je traženo par puta lekarsko uverenje, kao i da je kao kapetan dva puta godišnje odlazio na lične provere. U vezi navoda da tužioca već godinama nazivaju nadređeni kod tuženog pogrdnim i uvredljivim imenima „General Ler“, „Šicer“ i „Švaba“, utvrđeno je da ni u jednom trenutku niko od nadređenih nisu na ovaj način nazivali tužioca i da im nije poznato da je neko nekada na navedeni uvredljiv način pozivao tužioca, a sa druge strane tužilac nije konkretno ni u jednom trenutku naveo ko ga je i kada ovako nazivao, zaposleni kod tuženog su postupila sa poštovanjem prema tužiocu, a što proizlazi iz podnesaka koji su mu upućivali. Visina materijalne štete je utvrđena prema nalazima i mišljenjima sudskih veštaka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da nema osnova za zaključak da je od strane poslodavca tužilac stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na druga zaposlena lica, odnosno da je zbog ličnog svojstva ili nacionalne pripadnosti povređeno pravo ličnosti i pravo iz radnog odnosa. Postupanjem tuženog nije učinjeno zlostavljanje i diskriminacija na radu, pa iz ovih razloga je odbijen tužbeni zahtev.

Po nalaženju Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužena diskriminatorski postupala prema tužiocu sa elementima zlostave na radu, a sledstveno tome i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom, a bliže je regulisano Zakonom o zabrani o diskriminacije i Zakonom o radu

Zakon o zabrani o diskriminacije („Službeni glasnik RS“, br.22/09) u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu. Članom 16. stav 1. ovog zakona zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu (stav 2). Članom 45. stav 2. propisano je da ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza snosi tuženi.

Zakonom o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo (član 18.); dok neposredna diskriminacija u smislu ovog zakona jeste svako postupanje uzrokovano nekim iz osnova iz člana 18. ovog zakona, kojim se lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice u istoj ili sličnoj situaciji (član 19.).

Polazeći od zakonskih normi, osnovna karakteristika diskriminacije jeste pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, koje pri tome mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica. Lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva poveđeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. U konkretnom slučaju, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da u postupanju tužene ne postoji ni neposredna ni posredna diskriminacija. Tužilac nije dokazao da je tužena povoljnije postupala prema drugim zaposlenima u sličnoj situaciji, a da je jedina razlika između njih neko zaštićeno pravo odnosno lično svojstvo, jer mora postojati uzročna veza između nepovoljnog postupanja i tog ličnog svojstva. Naime, nije sprovedena diskriminacija nad tužiocem napredovanjem kapetana iz 10. klase, s obzirom da kod tuženog koji je javno preduzeće postoji postupak na koji način se rangiraju piloti, donosi se odluka o napredovanju u službi, a za odlučivanje postoji više kriteriju bitnih za donošenje odluke i da se takva odluka nije odnosila samo na tužioca kao pripadnika 8. klase, te u radnjama tuženog nema elemenata diskriminatorskog postupanja sprečavanja tužiočevog napredovanja u službi i stručnog usavršavanja; odluka doneta po konkursu za obuku kapetana i kopilota od 01.03.2005. godine doneta je nakon razmatranja svih prijava koje su dostavljene za navedeni konkurs, a predlaganje drugog lica ne tužioca po navedenom konkursu za obuku ne predstavlja vid diskriminacije, kao i da postupanje tuženog po prijavi na konkurs od 27.07.2005. godine spada u red primene ovlašćenja poslodavca da samostalno uređuje organizaciju rada; nepostupanje po podnescima tužioca nisu imali za cilj diskriminaciju tužioca po ličnom svojstvu, a nepostupanje po pismenima koja su pristizali ne može se okarakterisati kao diskriminatorski akt; sporne situacije u vezi događaja od 02.06.2009. i 05.06.2009. godine koje su kulminirale donošenjem upozorenja pred otkaz ugovora o radu u sebi ne sadrže elemente diskriminatorskog postupanja imajući u vidu da tužiocu niko od zaposlenih nije zabranio ulaz u prostorije tuženog, a upozorenje pred otkaz je doneto u skladu sa zakonom i pravilnikom o radu tuženog; tužilac nije bio jedini u situaciji da je prestalo uredno obaveštavanje o letovima i nije na bilo koji način stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene ovakvim postupanje rukovodilaca tuženog, kao ni činjenicom da je bio upućen na vanredni lekarski pregled shodno dopisu DCV radi utvrđenja psihičkog stanja sa nalogom da se tužilac ne raspoređuje dok su ne utvrdi njegovo psihičko stanje, s obzirom da je ovakvo ovlašćenje tuženog proisteklo iz odredbe člana 124. tada važećeg Zakona o vazdušnom saobraćaju i da su na vanredne lekarske preglede pored tužioca upućivani i drugi piloti. Kod utvrđenog da ni u jednom trenutku niko od zaposlenih nije tužioca nazivao pogrdnim i uvredljivim imenima „General Ler“, „Šicer“ i „Švaba“, to se neosnovano i u ovom delu ukazuje na povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta tužioca. Dakle, u ovom slučaju tužilac nije dokazao da je tužena povoljnije postupala prema drugim zaposlenima u sličnoj situaciji, pa se po našanje tužene ne može smatrati diskriminatornim, a samim tim pravilno je odlučeno kada je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje i sledstveno tome zahtev za naknadu štete.

Suprotno revizijskim navodima, radnjom tužene koju je tužilac označio kao diskriminatorsko postupanje ne mogu se kvalifikovati kao diskriminacije u smislu citiranih zakonskih normi.

Iz navedenih razloga s obzirom da se ostalim navodima revizije osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Imajući u vidu da tužilac nije uspeo u postupku po reviziji to mu nisu dosuđeni troškovi postupka, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković