Protiv drugostepenog rešenja tužilja je izjavila reviziju, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Prvostepeni sud je odbacio tužbu u delu u kom je tužilja tražila da se utvrdi da novčana obaveza određena presudom ima karakter glavnog potraživanja, zbog nepostojanja pravnog interesa, jer je postojanje istog utvrđeno usvajajućom presudom. U delu tužbe za tužbeni zahtev da se utvrdi da je povređeno pravo tužilje na mirno uživanje imovine koja je stečena na osnovu zakona, prvostepeni sud je stava da sud nije nadležan da odlučuje o tome, nego Ustavni sud na osnovu člana 170. Ustava RS, pa se u tom delu oglasio nenadležnim, ukinuo sve sprovedene radnje i odbacio tužbu. Drugostepeni su prihvata za pravilnu odluku prvostepenog suda.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije. Navodi revidenta kojim ukazuje na bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 194. stav 4. ZPP-a, nisu pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Posebna je izuzetno vanredno pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revident u prilog navodima o potrebi ujednačavanja sudske prakse ne ukazuje na suprotne pravnosnažne ili revizijske odluke u istoj ili sličnoj činjenično-pravnoj situaciji.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 420. stav 1. i 2. i člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 33. stav 2 istog zakona propisano je ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi. Odredbom člana 420. stav 1. ZPP, stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugsotepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, a po odredbi stava 2, revizija protiv rešenja iz stava 1 tog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude. Vrednost predmeta spora iznosi 10.000,00 dinara, pa revizija nije dozvoljena, jer označena vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi propisani cenzus za izjavljivanje revizije.

Iz navedenih razloga je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković