Против другостепеног решења тужиља је изјавила ревизију, позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Првостепени суд је одбацио тужбу у делу у ком је тужиља тражила да се утврди да новчана обавеза одређена пресудом има карактер главног потраживања, због непостојања правног интереса, јер је постојање истог утврђено усвајајућом пресудом. У делу тужбе за тужбени захтев да се утврди да је повређено право тужиље на мирно уживање имовине која је стечена на основу закона, првостепени суд је става да суд није надлежан да одлучује о томе, него Уставни суд на основу члана 170. Устава РС, па се у том делу огласио ненадлежним, укинуо све спроведене радње и одбацио тужбу. Другостепени су прихвата за правилну одлуку првостепеног суда.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване побијане одлуке нижестепених судова, Врховни суд налази да у конкретном случају нису испуњени законски услови које прописује одредба члана 404. став 1. Закона о парничном поступку за изузетну дозвољеност ревизије. Наводи ревидента којим указује на битну повреду одредаба Закона о парничном поступку из члана 374. став 1. у вези са чланом 194. став 4. ЗПП-а, нису правно релевантан основ за изјављивање посебне ревизије из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Посебна је изузетно ванредно правно средство, чији циљ није да се преиспитују правноснажне пресуде сходно појединостима конкретног случаја, већ да се кроз конкретни случај реши питање од посебног (ширег) интереса, а које се може подвести под један од основа из 404. став 1. Закона о парничном поступку. Ревидент у прилог наводима о потреби уједначавања судске праксе не указује на супротне правноснажне или ревизијске одлуке у истој или сличној чињенично-правној ситуацији.

На основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 18/20), одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 420. став 1. и 2. и члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Одредбом члана 33. став 2 истог закона прописано је ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац означио у тужби. Одредбом члана 420. став 1. ЗПП, странке могу да изјаве ревизију и против решења другсотепеног суда којим је поступак правноснажно окончан, а по одредби става 2, ревизија против решења из става 1 тог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде. Вредност предмета спора износи 10.000,00 динара, па ревизија није дозвољена, јер означена вредност предмета спора очигледно не прелази прописани цензус за изјављивање ревизије.

Из наведених разлога је на основу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку одлучено као ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић