.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 569/2015
03.06.2015. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić Momirović, Marine Govedarica, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca V.C. iz B.P., čiji je punomoćnik A.V., advokat iz N.S., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, čiji je zakonski zastupnik Državni pravobranilac iz Beograda, radi naknade troškova prevoza, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2197/14 od 24.09.2014. godine, na sednici održanoj 03.06.2015. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj reviziji, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2197/14 od 24.09.2014. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2197/14 od 24.09.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Osnovni sud u Novom Sadu, presudom P1 1250/12 od 05.06.2014. godine, obavezao je tuženu da plati tužiocu na ime neisplaćene naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada ukupno 49.545,17 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na određene novčane iznose (sve bliže određeno u izreci presude), kao i da naknadi tužiocu troškove postupka od 89.450,81 dinar.
Apelacioni sud u Novom Sadu, presudom Gž1 2197/14 od 24.09.2014. godine, odbio je žalbu tužene i potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1250/12 od 05.06.2014. godine.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u ime tužene, reviziju je blagovremeno izjavio njen zakonski zastupnik, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Vrhovni kasacioni sud je u granicama svojih ovlašćenja na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), a u vezi člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 55/14), ocenio da revizija tužene nije izuzetno dozvoljena.
Naime, Vrhovni kasacioni sud je u presudi Rev2 1405/2013 od 04.06.2014. godine i rešenju Rev2 1018/2014 od 01.10.2014. godine (ovim rešenjem je prihvaćeno odlučivanje o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 7405/2013 od 09.01.2014. godine, kao izuzetno dozvoljenoj i ukinuta presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 7405/2013 od 09.01.2014. godine i presuda Osnovnog suda u Požarevcu, Sudska jedinica u Žabarima P1 418/10 od 01.11.2013. godine, i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje), izrazio pravno shvatanje po kome je priznato pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada. U konkretnom slučaju za traženi period navedeno pravo tužiocu pripada na osnovu člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, broj 86/07, sa izmenama i dopunama). Kako je pravosnažna presuda, pobijana revizijom doneta u skladu sa važećim pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda i većinskom sudskom praksom ne postoji potreba za odlučivanje po posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse niti novog tumačenja prava.
Pored toga, zbog učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, kao i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zakonskih razloga na koji se u obrazloženju u reviziji ukazuje, usled razlike između ukupno traženog iznosa od 34.699,60 dinara i dosuđenog iznosa od 49.545,70 dinara, revizija se ne može izjaviti na osnovu odredbi člana 407. ZPP, pa se u tom delu ne može ni ceniti izuzetna dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 404. stav 1. ZPP.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao i dozvoljenost revizije u granicama svojih ovlašćenja na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, a u vezi člana 413. ZPP, pa je utvrdio da revizija tužene nije dozvoljena.
Tužba je podneta 22.08.2012. godine. U tužbi je naznačena vrednost predmeta spora od 54.230,00 dinara. Tužilac potražuje od tužene za period od 01.06.2009. godine do 30.04.2011. godine, na ime neisplaćenih troškova ukupno 48.400,00 dinara. Tužilac je podneskom od 28.03.2013. godine, smanjio tužbeni zahtev na ukupan iznos od 34.699,60 dinara. U uvodu prvostepene presude kao vrednost predmeta spora naznačen je iznos od 49.545,17 dinara.
Odredbom člana 441. ZPP je propisano, da, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.
U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena pod istim uslovima, kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.
Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, je propisano, da, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude od 49.545,17 dinara kao glavnog zahteva ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, (računajući da je 22.08.2012. godine, 1 evro iznosio 117,8354 dinara i vrednost predmeta spora pobijanog dela izražena u evrima iznosila 420,4608 evra), to revizija tužene nije dozvoljena, na osnovu citirane odredbe člana 403. stav 3. ZPP.
Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. i 413. ZPP, odlučio kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Milomir Nikolić,s.r.
