U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Gordane Komnenić, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., Grad Kruševac, čiji je punomoćnik Andrijana Đinđić, advokat iz ..., protiv tužene „Komercijalne banke“ AD Beograd, koju zastupa punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž 184/21 od 03.06.2021. godine, u sednici održanoj dana 20.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž 184/21 od 03.06.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Kruševcu Gž 184/21 od 03.06.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Kruševcu P 1905/19 od 14.08.2020. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje br. .. od 14.10.2016. godine, zaključenog između tužilje i tužene banke, a koja glasi: „korisnik kredita se obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 3% od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. ovog ugovora“ i da se tužena obaveže da tužilji isplati iznos od 9.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.10.2016. godine do konačne isplate.

OBAVEZUE SE tužilja da tuženoj na ime naknade troškova celog postupka isplati iznos od 65.700,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P 1905/19 od 14.08.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje broj .. od 14.10.2016. godine, koja glasi: „korisnik kredita se obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 3% od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. ovog ugovora“. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 9.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.10.2016. godine pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 24.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke pa do konačne isplate.

Presudom Višeg suda u Kruševcu Gž 184/21 od 03.06.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda, a odbijen zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA kao korisnik kredita, zaključila je sa tuženom bankom 14.10.2016. godine ugovor o dinarskom kreditu za refinansiranje broj .. . Odredbom člana 1. ovog ugovora, tužena je odobrila tužilji kredit u iznosu od 300.000,00 dinara, sa rokom vraćanja od 26 meseci. Pobijanom odredbom člana 6. stav 1. istog ugovora, tužilja se obavezala da kao korisnik kredita plati tuženoj banci po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje jednokratnu naknadu u visini od 3% od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. ovog ugovora. Po osnovu navedene ugovorne odredbe tužena je od tužilje naplatila iznos od 9.000,00 dinara. Pre zaključenja ovog ugovora, banka je obrascem ponude od 08.10.2016. godine, u članu 3. tačka 3. iste, navela vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i da je jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva – fiksna 3% od iznosa realizovanog kredita, a što je sve navedeno i u obaveznim elementima ugovora od 14.10.2016. godine (u članu 3. tačka 3).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev osnovan i da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), zato što tužilji kao korisniku kredita, tužena banka u ponudi nije obrazložila koji su to stvarni troškovi kredita i strukturu tih troškova, odnosno nije objasnila mehanizam po kome se dobija visina ovih troškova, zbog čega su zaključili da je ova ugovorna odredba neodređena. Sledom toga su zauzeli stanovište da tužilja ima pravo na vraćanje traženog novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 104 i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 14.10.2016. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B – osnovni podaci o kreditu) u članu 3.3 utvrđena je visina i vrsta svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i jednokratna naknada za obradu zahteva – fiksna 3% od iznosa kredita, odnosno 9.000,00 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe člana 6. stav 1. kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 3% iznosa realizovanog kredita. Kako je tužilja u predugovornoj fazi navedenom ponudom bila obaveštena o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva). Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, banci plati jednokratnu naknadu u visini od 3% od iznosa realizovanog kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to na ime: sastava odgovora na tužbu iznos od 6.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara, sastava žalbe 12.000,00 dinara i sastava revizije 18.000,00 dinara, sve prema AT važećim u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Tuženoj nisu priznati traženi troškovi uvećanja za PDV jer punomoćnik o tome nije dostavio račun za zastupana pravna lica u smislu odredbi Zakona o porezu na dodatu vrednost. Tuženoj je priznat trošak na ime sudske takse za: žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 2.100,00 dinara, za reviziju od 4.200,00 dinara i revizijsku odluku od 6.300,00 dinara, sve prema TT.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić