.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 217/2015
09.07.2015. godina
Beograd
U IMA NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužilje M.M. iz N., koju zastupa B.S., advokt iz N., protiv tužene N.S. iz N., vlasnika preduzetničke radnje za … I., radi utvrđenja radnog odnosa i duga, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 862/14 od 02.04.2014. godine, u sednici veća održanoj dana 09.07.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 862/14 od 02.04.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 1846/13 od 17.09.2013. godine usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja kod tuženog bila u radnom odnosu počev od 08.03.2011. godine do 30.07.2011. godine. Istom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilji isplati na ime zarade koju je ostvarila i minimalne zarade određene zakonom, uvećane za prekovremeni rad i rad na dan državnog praznika razliku od 43.127,00 dinara, na ime doprinosa na teret radnika iznos od 27.938,20 dinara, na ime poreza na lična primanja radnika iznos od 14.534,20 dinara i na ime doprinosa na teret poslodavca iznos od 27.938,20 dinara. Određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 862/14 od 02.04.2014. godine delimično je preinačena navedena presuda Osnovnog suda u Nišu i odbijen je kao neosnovan zahtev za utvrđenje da je tužilja bila u radnom odnosu na određeno vreme kod tužene u periodu od 08.03.do 30.07.2011. godine. Prvostepena presuda je potvrđena u odbijajućem delu za novčano potraživanje i odluka o troškovima postupka je preinačena i tužilja obavezana da tuženoj isplati 108.000,00 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku na osnovu odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US i 74/13-US) koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona i nalazi da je revizija neosnovana.
U sprovedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja se javila na oglas istaknut na trafici za rad kod tužene. Tužilja je obavila razgovor sa tuženom vlasnicom radnje i njenim suprugom, koji su joj predočili da se radi o obuci da bi imala obavezu prodaje robe i evidentiranje prodaje i da će je po završetku obuke ukoliko bude zadovoljila radom primiti u radni odnos. Ugovor zaključen između stranaka 05.04.2011. godine je naslovljen kao ugovor o vršenju privremenih i povremenih poslova, kojim se tužilja kao izvršilac posla obavezala na prijem i prodaju robe dva sata dnevno, pet dana u nedelji ili po želji, na rad pod nadzorom i da novčana naknada nije predviđena. Prema ugovoru od 04.07.2011. godine, koji je naslovljen kao ugovor o obuci radnika tužena se obavezala da omogući uslove za normalnu obuku radnika na jednom od svojih maloprodajnih objekata. Propisano je da obuka traje minimum 15 dana po 4 do 5 sati dnevno uz prisustvo stalno zaposlenog radnika i da može trajati i duže zbog specifičnosti vođenja dokumentacije. Tužilja je obavljala poslove kod tužene u periodu od 08.03. do 30.07.2011. godine. Boravak na radu je prilagođavala svojim obavezama te je pojedinih dana u toku obuke provodila 3 do 4 sata na poslu a u toku jula 2011. godine izvesno vreme je provodila i po 8 sati u toku dana. Tužilja je tokom rada imala verbalni konflikt sa komšijom zbog čega je intervenisala policija. Vlasnica radnje je obećala da će u slučaju da bude zadovoljna radom tužilje islatiti neki vid stimulacije, te je tužilja i isplaćena iznosom od 15.000,00 dinara. Tužilja nije pružila dokaze o visini zarade i doprinose za koje je smatrala da joj pripadaju.
Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo i to odredbe člana 201. Zakona o radu odbijanjem tužbenog zahteva. Navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.
Pobijanom odlukom je pravilno ocenjeno da je tužilja u radnji tužene obavljala rad u svojstvu lica koje želi stručno usavršavanje i sticanje posebnih znanja i sposobnosti za rad u trgovini. Pravilnim tumačenjem zaključenih ugovora i sadržine angažovanja tužilje kod tužene u spornom petomesečnom periodu izveden je pravilan zaključak o pravnoj prirodi rada tužilje i to da oba ugovora predstavljaju ugovore o stručnom osposobljavanju i usavršavanju iz člana 201. stav 1. tačka 2. Zakona o radu iako je ugovor od 05.04.2011. godine, sačinjen na unapred odštampanom obrascu, naslovljen kao ugovor o privremenom i povremenom obavljanju poslova. Radi se o obavljanju poslova van radnog odnosa a isplaćena naknada nema karakter zarade već naknade za trud i napore u sagledavanju osposobljavanja. Stoga nisu ispunjeni zakonski uslovi za priznanje radnog odnosa u spornom periodu i isplatu razlike zarade i doprinosa.
Prihvatajući razloge drugostepenog suda, Vrhovni kasacioni sud nije detaljnije obrazlagao odluku, jer se daljim obrazlaganjem ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.
Vrhovni kasacioni sud nije obrazlagao ni navode revizije, kojima se suprotno članu 407. stav 2. ZPP pobijana odluka osporava zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.
Predsednik veća-sudija
Milomir Nikolić,s.r.
